ЖИВОТНИ ТЕАТАР У КОСМИЧКОЈ СЛАГАЛИЦИ: Сликарка Јелена Гвозденовић о радовима које је недавно изложила у Паризу

КУЛТУРНО-историјски шок доласка у туђу а своју земљу, рађање, оплодња у мутном циркусу, апсурд, легионари, братство, трећи лик, воајери с маском.

Фото Г. Чворовић

Све су то елементи интуитивног сликарства у интелектуалном експресионистичком изразу Јелене Гвозденовић Никол. Српска сликарка млађе средње генерације, која у Француској живи и ствара од 2014, недавно се представила на великој самосталној изложби с радовима насталим у последњих десетак година у париској Галерији "Кристијан Пежо" на авенији Велике армије у продужету Јелисејских поља.

Изложила је тридесетак платна, од којих су нека монументалних димензија. На њима, експлозија боја, кретање енергије, снага тела, шарена киша, простирање човека. Напуњене, до детонације. Живот и људи.

- Назвала бих то еклектичном уметношћу. Мешавином свега могућег - каже сама за своје сликарство Гвозденовићева у разговору за "Новости.

Своје слике види као плод подсвесне комбинације и психичког аутоматизма.

- Никад не знам шта ће до краја да испадне. Кад бих имала дефинитивну имагинацију слике, не знам зашто бих сликала - истиче.

Фото Г. Чворовић

У исто време је аналитички стваралац и сликар потпуне слободе. Прича крене, па где се заустави.

- Паралелно сликам више платна, а слике настају током неколико месеци, некада и годину дана. И све што пролази кроз мој живот у том периоду, преносим на њих. Људска бића су састављена од тела, душе и духа. Уз то, и од живота који нас напада са свих страна и потребе да волимо. Све се то укршта, ствара се слика, долази до изненађења и ту настаје магија - истиче наша саговорница.

Јелена Гвозденовић је завршила средњу уметничку школу у Нишу, затим студирала на

Ликовној академији на Цетињу, а онда по позиву Милана Блануше прешла у Нови Сад. Магистрирала је сценографију на Академији примењених уметности у Београду. Као резидент у Међународном сликарском граду одлучује да остане у Француској. Њена бака Жан Никол родила се у Паризу, а живела и умрла у Крушевцу где је била професор француског језика.

Жанин отац, Јеленин прадеда, Едмонд, дошао је 1912. године из Морлеа, у Бретањи, да ратује као добровољац за Србију. Дошла је сада тамо, одакле су јој преци, лични, породични и општи, уметнички.

Да ли је грех отићи или остати? Још је мучи та дилема. На сликама стално поновљени сан, у коме непрестано гњура и изнова израња, да дише. Наслови наводе на размишљање. "Закон сладоледа". Ко има право да га једе? Је ли комформизам обавезан? Шта је правда, а шта неправда? Шта је специфично људско стање? "Пакао и егзистенција у рају". То је живот.

Познати ликовни кричар Андреа Франческо Нути проналази везу између њеног изучавања фрескосликарства и технике иконописања током студирања, са композицијама и светлошћу на њеним сликама.

Животни театар, космичка слагалица, универзум у малом. Све је ту. Од сукцесивних ликова, међу њима и нас самих, до најчудноватијих могућих догађаја у које можемо да западнемо, благосиљани и проказани у исти мах, закључно са писаном поруком на слици која држи загонетку као кључ.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације