НЕСТАНАК БЕРМУДСКОГ ТРОУГЛА: Затварање најпознатијих кафана равно је рушењу берлинског зида

ИМЕНА кафана, ресторана, гостионица или бифеа, у животу неког човека обично немају никаквог утицаја - осим оних, закаснелих, који буде заспале успомене.

Фото: Јутјуб/Принтскрин/emisije tvzonaplus

Слично зраку сунца од којег жмирка мачор испод неког, паланачког, кафанског стола.

Уосталом, они носе своја имена, као и људи, поносно, покорно или невољно, зависно од њихових особина насталих у околностима наследних чинилаца на који нису имали никакав утицај, или расположења "кума" који им је име наденуо. И тако срећемо различите људе, различитог имена и презимена, који различито одговарају имену и презимену које носе, тако, свуда око нас врве чудесни називи појилишта - тако млађи нараштај крсти горенаведене именице из угоститељства. Њихови називи постају не само заштитни знак објекта уписаног у катастар и заведеног у привредни протокол, него и знак оних, названих гостима; њихово име постаје симбол и, као тетоважа, ознака физиономије самих гостију.

Гости, пак, често залажу своје име и своју судбину за будућност омиљених места без којих би им живот био ако не бесмислен, оно испуњен лажним надама. А то је, опет зато што се кафане и књижевност сликују. Нигде се не може наћи толика разноликост типова, имена, занимања, описа и догађаја у њима.

Кaда је, на пример, пре више деценија, Слободан Алигрудић узимао такси да би из свог бирцуза "Бриони" прешао прекопута улице у кафану "Бока", то није била само поза или хир једног великог глумца, него демонстрација духа града. Тешко да ће данашњи посетиоци Pizza hut знати да је то место било "Под липом" где сте ако се спустите стрмим степеницама и нађете слободно место, могли пијуцкати домаћу клеку, из стаклића, уз кавурму служену у алуминијумским тањирима. Сумњам да ће посетиоци, када се отвори реновирани "Шуматовац" под новим именом где ће новинари, долазећи на континентални breakfast и party, у крештању гачаца завучених у крошње платана дозвати у слуху звук битке на Шуматовцу, 1876. године. Нити ће посетиоци "Грмеча", где се сад нуди само једна врста пива јер је његов произвођач спонзор кафане, досетити да је велику слику, преко читавог кафанског зида, насликао генијални Зуко Џумхур у време када се седело за столовима са коцкастим чаршавима на којима су своје флеке остављале сузе и сафт од свињских папака.

У том београдском бермудском троуглу, у отровном диму лоших цигарета нестало је хиљаде и хиљаде људских драма и у лошем алкохолу потопљено исто толико ликова али - изнад њих, лебди ореол великих новинара, књижевника, сликара, глумаца и фудбалера, по којима су места где су проводили сате добијала тежину њихових успеха.

Нестанак бермудског троугла раван је рушењу берлинског зида, веле једни; други додају да је затварање најпознатијих кафана део шире "међународне" завере. Пре би се рекло да је угоститељско-архитектонска-транзициона грозница оденула шињел наших исхитрених одлука и навика да се свету додворимо оним што свет има, испод којег је навукла џемпер кича, помодарства и глупости. Нисам сигуран да се џез слуша боље уз лосос у сосу од шампањца у локалу који се некад звао "Смедерево", а данас "Синатра". Осим ако у све то прсте није умешала Проклета Јерина. Не верујем ни то, да ће мрак запуштене "Зоре", у којој су се заиста јела најбоља домаћа јела, допустити да и кафана "?" оде некуд без питања. Као "Вардар", "Орач", "Скопље" или "Папук" који се обноћ обрнуо у "Багдад кафе".

Био сам, једаред, у прилици, да кумујем новоотвореном кафићу, у боемском епицентру, Скадарлији. Мој предлог да се у читаву причу уплете Бранко Радичевић, те да по његовој песми, "Циц!", кафић буде тако назван, био је одушевљено прихваћен. Када сам после неколико дана туда прошао, привукао ми је пажњу намолован наслов - "Жирадо". My way, што рече Синатра.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације