ОД ДВОРСКОГ ЧИНОВНИКА ДО МИТСКЕ ЛИЧНОСТИ: Никола Моравчевић о историјском роману "Кнез Лазар Хребељановић",

ПО повратку са прославе краљевског крунисања властелина Вукашина Мрњавчевића 6. августа 1365. године, млади Лазар Хребељановић одлучује да окрене други лист у свом животу.

Фото Архива

Незадовољан што као "ставилац" (нижи чиновник) пуних 12 година није напредовао ни корак у служби на двору цара Уроша са породицом се сели у Крушевац, који је у то време сматран бестрагијом на северу Рашке са једва 1.600 душа.

Овим призором започиње веома узбудљив и убедљив историјски роман "Кнез Лазар Хребељановић" Николе Моравчевића (1935), у издању "Архипелага". Додатну озбиљност о овом делу даје и то што је писац неколико деценија радио као универзитетски професор у Чикагу, био оснивач Одсека славистике и водио једини амерички научни часопис посвећен српској култури Serbian Studies. У више од 200 научних радова написао је и 15-ак историјских романа из српске прошлости за које је добио награде "Растко Петровић" и "Јанко Веселиновић". Већ од првих страница романа, Кнез Лазар је приказан као човек од крви и меса што баш и није било лако с обзиром на створени култ, о чему Моравчевић, за "Новости", каже:

Кнегиња Милица Хребељановић, Фото Архива

- Морало се ићи кроз разне мање познате, но историјски поузданије изворе ван хагиографских списа који су тада били у моди. Но ни до христолошких списа о кнезу Лазару није дошло случајно, него по тенденцији кнегиње Милице, која је прихватила султан Бајазитову понуду да буде вазал и регент њеном малолетном сину Стефану до његовог пунолетства. Само од 1389. до 1420. године таквих слова и житија је већ било написано десетак, међу којима су нека и од њених најближих сарадника, као од српског патријарха Данила и монахиње Јефимије, која је тад живела на двору у Крушевцу и помагала јој у васпитању њене деце. Иначе, историјски подаци показују да је кнегиња Милица желела да се већ успостављени престиж њеног мужа међу српском властелом укорени и у српском народу као христолошки култ на истој висини какав је већ постојао о зачетнику светородне немањићке династије и њеном директном претку Стефану Немањи. Знала је да ће то бити од огромне помоћи Лазаревом малолетном наследнику, каснијем деспоту Стефану Високом.

КНЕЗ Лазар на слици Уроша Предића, Фото Архива

Удовољивши јој у томе, српска црква је одмах по преносу Лазаревих мошти са Косова у Раваницу (што јој је Бајазит само две године после Косовског боја допустио), прогласила витешког кнеза српским свецем.

Три године по доласку у Крушевац, сада жупан Лазар, наслућујући да су му највећа претња незајажљива браћа Мрњавчевић, успео да за савезнике придобије младог и дрчног рашког жупана Николу Алтомановића, браћу Мусић, Вука Бранковића, па и самог цара Уроша. У роману су веома живописно дате слике завађених српских велможа који су радили једни другима о глави, не видећи одакле им права опасност прети.

- Изненађујућа чињеница је да је тадашња стара српска властела била толико слепа према опасности турске најезде да је после пораза и смрти браће Мрњавчевића на Марици 1371. године једино била заинтересована како да што пре приграби њихове велике поседе. И Вукашина и Угљешу властела је презирала као бедне скоројевиће, који су узјахали малодушног Душановог сина, цара Уроша, за огромне привилегије, укључујући и краљевску круну Вукашину, на чијем се крунисању нико од моћне српске властеле није ни појавио. Пошто је он био малог раста и прилично неугледан, његов народни надимак је био "жура", што би данас значило "жгољавко". Међу тад већ устаљено вероломном, грамзивом и безобзирном српском властелом моравски кнез Лазар имао понајвише умећа да своје планове постиже са извесном мером људскости и стрпљења. Ни Мрњавчевићи, ни Балшићи, ни млади жупан Алтомановић се у ширењима својих поседа нису придржавали никаквих моралних начела, а кнез Лазар је бар међу властелом из свог табора уживао престиж углавном умереношћу и снагом своје личности.

Лазарица у Крушевцу, Фото З. А.

Већ од првих месеци у крушевачкој жупи Лазар се показао као веома практичан и предузимљив у уређењу својих крајева, настојећи да се порези редовно плаћају и повећа производња сребра у рудницима. У томе му је од велике помоћи био логотет (државни секретар) Дамјан Јакшић као и надзорници рудника којима је то било пуно запослење.

- Кнез Лазар је веома озбиљно прихватио идеју свеопштег економског унапређења моравске Србије и брзо му је постало јасно да ће развој рударства донети највеће приходе његовом трезору. И зато он свом логотету Дамјану Јакшићу још 1373. године каже да су списи о тој делатности у економском смислу за њих исто толико важни, колико је за Србе на духовном и уметничком плану важно "Мирослављево јеванђеље". И под његовим подстреком рударство је процветало, од гвожђа које се вадило и топило око Кучева и Мајданпека, бакра, који је вађен око Кучева и на Руднику и олова и сребра на Копаонику, на Руднику, код Новог Брда и на Мокрој Гори.

АУТОР Никола Моравчевић, Фото П. Милошевић

У роману је посебно поглавље посвећено враћању Српске православне цркве у православни свет, после 22 године изопштења, што није било ни мало једноставно а у чему је Лазар одиграо кључну улогу. Позадину тог великог духовно-политичког проблема у роману објашњава новоизабрани шумадијски епископ Рајић.

- Цео проблем је почео тиме што је цар Душан прогласио свог признатог православног архиепископа Јоаникија првим патријархом Српске православне цркве да би га он онда могао крунисати за цара, а тај чин је тадашњи ромејски узурпатор Јован Кантакузен покушао да уништи анатемом тадашњег ромејског васељенског патријарха Калиста баченом не само на њих двојицу, него и на све вернике Српске православне цркве. Даље постојање те анатеме касније је постало велики проблем на Светој Гори, јер по правилима православља атонски оци нису могли да у своје светиње примају монахе рукоположене од стране српских архијереја, из Атоса је у моравску Србију послан Старац Исаија да то разреши, што је индиректно већ било ромејско признање да је кнез Лазар најзначајнији српски властелин тога доба, јер су они прво дошли њему. Но он је и то дипломатски решио тиме што је Исаији и делегацији атоских монаха у току разговора ставио до знања да морају отићи и у Пећ код тадашњег српског патријарха Саве, што су они и учинили и тек тада је та политички произведена анатема коначно скинута.

Сви најзначајнији моменти из Лазаревог живота у књизи су представљени на романсијерски начин, изузев оног најзначајнијег Косовског боја, који је дат из угла историчара.

Одговарајући на питање који су за то били разлози, Моравчевић каже:

- Огромне су контрадикторности између постојећих историјски аутентичних података практично о свему у тој бици, осим датума српског празника Видовдана 1389. године. Вести о смрти турског султана Мурата у том боју, слане на Запад од стране краља Твртка Котроманића (који је на Косово послао свог најбољег војсковођу Влатка Вуковића са око 6.000 копљаника) су одмах тумачене да је то била велика хришћанска победа, те се то прослављало звоњавама црквених звона и слављима. После упоредби множине хришћанских и исламских каснијих историјских података о тој бици, закључио сам да је најверодостојнији од свих остао кратак извештај у једној дубровачкој хроници која сасвим објективно закључује: "Победу на Косову нису добили ни Срби ни Турци, јер је била велика погибија".

Што је више време пролазило од тог догађаја све су се више појављивали мотиви који су плод домишљања и слободне обраде разних појединости о косовском сукобу, додаје писац.

Из свега тога је маштом и временом израстао значајан кодекс ослободилачке етике, препун најпозитивнијих норми људског понашања према светлим идејама слободе и ропства, части и јунаштва. Та видовданска етика најшири и најутицајнији процват доживела је у народној поезији.

Две војске

- Према утемељеним историјским подацима, на Косову пољу сударила се турска "орда" од око 30.000 ратника сакупљених из анадолског и румелијског дела царства са српском војском од око 21.000 бораца сакупљених из Лазареве кнежевине косовског поседа Вука Бранковића и босанског поседа краља Твртка. У жестокој и беспоштедној бици кнез Лазар је одлучио да ни по цену смрти не одустане и судбина му је то и доделила - истиче писац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације