ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Вукова азбука кључ који отвара врата језика

ПРВИ књижевни часопис за млађу публику - "Невен" - Јован Јовановић Змај је 1879. желео да покрене у Београду: "Осећајући у народу потребу, а у себи неодољиву вољу, а по нешто још и снаге за тај посао, покренућу у Београду лист за децу. - за једину узданицу нашу...

Фото Илустрација Тошо Борковић

Лист ће се звати: "Невен". После много бирократских перипетија, одустао је, о чему сведочи у листу "Стармали" (бр. 17 /1880: 136):

"Желео сам да лист иде баш из Београда, а баш то не може да буде. Да би одговорио обавези закона о штампи; хтео сам да пређем у држављанство српско; - пре два месеца, потраживао сам од дотичне власти у Београду уверење да ћу бити примљен - до данас га нисам добио, мада су други добили који су то доцније искали".

Иако је, како видимо из примера, бирократија одувек сметала књижевности, од 1880. лист је из друге државе долазио до деце у Србији, Босни и Херцеговини и био увек објављиван ћирилично. У првом броју Змај поздравља српску децу "расејану по далеким разним земљама" а у песми "Опомена" указује на важност очувања српског језика:

"Децо моја свеколика,/ Почувајте свог језика", знајући да се свест о језику, писму и припадности култури изграђују у најмлађем узрасту. Одговорност националне књижевности за децу у развоју читалачких навика је велика. Нема формираног љубитеља писане речи - нити оног ко се радо служи ћирилицом - који то постаје, односно почиње да чини у одраслом добу.

Зорана З. Опачић, професорка на предмету за Дечју књижевност и младе Учитељског факултета у Београду

Фото Архива

Змајева опомена о почувању сопственог језика одликовала је српски живаљ у околним земљама до Великог рата. Славонски Србин Григор Витез одрастао је са тајном: његова породица у селу Косовац сакривала је ћириличну "књигу пјесама Јована Јовановића Змаја" у време Првог светског рата и прогона Срба у целој аустроугарској царевини, чиме је ризиковала своју безбедност, али се књиге - ни Змаја - није одрицала (А. Хромаџић ,Дечји писци о себи, 1969). Половином педесетих година прошлог века - иако је свој професионални век провео у Загребу, Витез је своју прву књигу песама, "Препелицу", објавио 1956. године ћирилично и латинично, у издању Српског књижевног друштва "Просвјета".

Ћириличним словима је и најважнији модерни писац српске књижевности за децу, Душан Радовић посветио чувени телевизијски серијал "На слово на слово" (1963): у шпици се азбука пева и покреће неонадреалистичка игра језиком ("играјмо се на слово, на слово!"). Сетимо се само непревазиђеног Милутина Бутковића као Остоје, јунака театра апсурда који живи у џиновској лопти и говори искључиво речи на слово О.

И даље, у својој Вуковој азбуци (1971) Радовића на певање асоцијативно покрећу графемски изглед слова, звучање и значења речи за које се конкретно слово везује. Својим певањем Радовић преноси и важне спознаје младом читаоцу: прво слово азбуке, као културолошки, цивилизацијски знак којим се отвара и дешифрује национална култура својеврстан је споменик језика, па и аманет ("А / то није слово / на споменик личи слову. А као аманет: / научи ме да пишем као што говорим, / да читам написано"). Обраћајући се детету довољно маштовитом и креативном да кроз игру спознаје свет, песнички глас му као играчке нуди раскош језичке пређе. Елементи живог језика - слова постају језичка бића: кракато К - елегантна кошута која скакуће кроз речи, усправно Г - самосвесно слово-биће које се уздигло, "нагло" и "гледа" свет испод себе, а нека слова прерастају у слике овдашњих менталитета, као Соса која се поноси поклоном од своје сестре из Трста или Миш који чами у мемљивом музеју, пошто га, очито, љубитељи уметности не походе.

Слово В посвећено је, природно, Вуку Караџићу: "Мислио је главом / и био је у праву / и помоћу главе / стекао је славу" - у чему читамо и похвалу личном интегритету и критичком мишљењу упркос општем хуку времена (знамо да је Радовић био критичан у односу на социјалистичко друштво, упркос личној цени коју је платио, па се стихови посвећени Вуку једнако односе и на њега самог).

Плодотворно настављајући Радовићево дело, Љубивоје Ршумовић у књизи "Планирање прошлости" (2012) слова доживљава као "материјал, знакове и значке" - једном речју, као "Божанско семе" из којег настаје универзум значења: "Из слова З су већ никли Знакови и Значке, а могу нићи и Земља, Завичај, Закон, Заклетва, Загрљај!"

Да и у данашње време постоји труд да се млади читалац мотивише на читање добрих књижевних дела на ћирилици показује едиција "Азбучни ред" коју је покренуо академик Горан Петровић, са намером да писци осмисле сопствени књижевни концепт азбучника.

Тако су се појавили романи Дејана Алексића, Вулета Журића, Владиславе Војновић а на помолу је и књига Радета Танасијевића. У роману Дејана Алексића "Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова", (2015) инфантилни цар Азбучко Први савладава азбуку, налик младим читаоцима, којима умногоме помажу илустрације Луке Тилингера са инструкцијама како писати свако слово. На крају авантуре описмењавања Азбучко, налик младим читацима, осим сопственог царства (детињства) осваја и "царство слова" и ужива у њему, због чега постаје "најмудрији од свих царева".

И тако, од Змајевог доба до данашњих дана, књижевници посматрају ћирилична слова као кључеве којима отварају врата језика - сопствене куће, предајући - да се послужимо појмом из Вукове азбуке - аманет младим генерацијама да ту кућу утврђују, чувају и проширују.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације