УНА ЈЕ ЗА ПРИМЕР МЛАДИМА, ХРАБРА И ДИВАН ПРИЈАТЕЉ: Драгана Мићаловић о серијама "Игра судбине" и "Тајне винове лозе", улози Ане Карењине...

ЗАУСТАВИТИ на трен глумицу Драгану Мићаловић право је умеће јер је у различитим обавезама, или сваки други дан седа за волан и из Београда, где "од седам до седам" снима серију "Игра судбине", одлази у Ниш на пробе и извођења представе "Ана Карењина".

Фото Прва ТВ/Архива

Или са гостовања на Фестивалу филмских сценарија у Врњачкој Бањи "јури" да буде домаћин Филмских сусрета у Нишу. Да је незаустављива и неустрашива, Драгана показује од 18. године, од када је запловила глумачким водама, не ослањајући се одвише на старију и у глуми искуснију сестру Слободу. Док је чекала да је приме на ФДУ, завршила је Факултет за културу и медије, а потом у 27. години уписала глуму на Факултету савремених уметности у класи Бобе Ђуровића и Ненада Маричића. И кад стигне да се сретне сама са собом, како каже, није сасвим сигурна у ком се граду пробудила, али зна да је пред њом још много посла и мало времена за опуштање. За Драганом су серије "Непобедиво срце", "Звездара", "Синђелићи", "Ургентни центар", као и филмови "Врати се, Зоне", Santa Maria della Salute", а пред њом завршница студија глуме и још авантура. О двогодишњем изазову званом "Игра судбине", о уласку у лик славне Толстојеве јунакиње, о тумачењу улоге мајке сопственој сестри у серији "Тајне винове лозе" и још понечему, Драгана Мићаловић прича у разговору за "ТВ новости".

Глумите у једној од најгледанијих и најпопуларнијих домаћих серија - "Игри судбине". Да ли имате осећај да вам се живот променио од кад се емитује?

- У бити ми се живот није претерано променио, осим што много мање времена имам за себе, пријатеље и породицу због времена које проводим на снимању. Пошто по целе дане снимамо, не виђамо се са људима, па немамо ни утисак како серија делује на гледаоце.

Недавно, када смо били у Врњачкој Бањи на фестивалу, тек тада смо видели реакцију публике. Тек када одете негде и видите како вас људи дочекају и награде, схватите да сте нешто урадили и да се нешто променило. Леп је осећај што људи воле "Игру судбине" и што воле нас, јер смо постали део њихових домова.

Стеван Пиале, Фото Ненад Матовић

Гледаоци су после дуже паузе дочекали додатних стотину нових епизода ове теленовеле. Да ли то значи да сте посао завршили и причу напокон заокружили?

- И даље снимамо серију и завршићемо почетком октобра. Свашта ће се десити у овој сезони за коју мислим да ће бити посебна. Чини ми се да је много духовитије написана и има толико испреплетаних прича. Нове епизоде су печат свих досадашњих и мислим да ће бити права тачка на причу коју већ скоро две године радимо.

Ваша јунакиња Уна из "Игре судбине" је полетна, а много тога је проживела. Шта вам је у њеном карактеру блиско?

- Од Уне бих врло волела да научим понешто. Сматрам да је она идеална девојка и идеалан пријатељ. Неко ко се итекако стоички бори са свим проблемима, губицима, а истовремено је верна пријатељица, вредна и храбра. Волела бих да поседујем њену храброст. Редитељ Миша Вукобратовић каже да не зна шта сценариста Жарко Јокановић ради са мојом јунакињом, јер је једина која у причи нема ниједну мрљу и ни са ким није повезана. Волела бих да Уна до краја остане доследна својим принципима, моралу и начелима за које се бори. Ето, нека она представља младим људима нешто што није изумрло данас у овом брзом времену. Верујем да још такве особе и даље постоје, пошто неке познајем.

И раније сте играли јунакиње, попут Касије у серији "Синђелићи", које су имале добре особине и биле пример другима, поготово младим девојкама. Како се "носите" са тиме што тумачите "добрице"?

- Мислим да редитељи у мени виде тај потенцијал. Такве улоге су ми блиске, али желела бих да добијем другачији глумачки захтев. У оваквим ролама важно је не отићи у превелику чистоту и правичност јер врло лако може да се претвори у монотоност и досаду. У овом периоду мог живота, када се доста младих, поготово тинејџера, угледа на мене, одговара ми да играм тај тип личности. Наравно, у неком наредном периоду, у озбиљнијем животном добу, волела бих што више различитих карактера како бих могла да видим и откријем нове глумачке видике, а којих нисам свесна јер нисам имала прилике да то одиграм. Волела бих да заиграм у филму који би захтевао физичку спремност, нешто што ће потпуно променити мене као Драгану Мићаловић, тако да ме људи мало озбиљније схватају.

Са Луком Рацом и Јеленом Косаром у серији "Синђелићи", Фото Промо

И сами примећујете да сте кроз улоге које сте одиграли постали узор другима. Да ли је та одговорност некад претешка?

- Велика је одговорност и не бих желела икада да разочарам дивне младе људе који ми шаљу поруке. Многе девојчице ми пишу да би када порасту желеле да буду као ја. Волела бих да оправдам ту њихову љубав, али жив сам човек. Некад ми није дан, или направим погрешан корак. Нормално је да неко некад погреши и баш зато је одговорност велика, али и лепота свега овога. Знајући себе, онаква каква сам, нећу много отићи од овога што сам у суштини. Одгајана сам у таквој породици, па мислим да другачије не бих ни умела.

Дефинитивно знам да је све "из куће" и да нас то апсолутно обликује.

Колико је одрастање уз оца Драгана, глумца, и сестру Слободу, која је у истој бранши, обликовало опредељење да идете путем уметности?

- Мени су и ујак и ујна глумци, па се све у кући увек вртело око тога. Али се о глуми никад није говорило. Тата је поставио тако да је посао одвојен од куће. Нису сви они претерано утицали, а тата је чак покушавао да нас одврати од глуме јер није желео да се њоме бавимо. Мислим да не може неко да вас натера или одговори од тога да одете баш тим путем. Могла сам да кренем маминим стопама и постанем фризерка и да ме глума никад не занима. Иначе, и моје две сестре и ја завршиле смо музичку школу јер су и мама и тата желели да се образујемо и да више времена проводимо у таквим активностима. Најстарија сестра, Мирјана, потпуно се пронашла у музици, па је завршила Музичку академију, и никада није ни помишљала да буде глумица. Боба и ја смо завршиле нижу и средњу музичку школу и отишле другим уметничким путем.

Фото Прва ТВ/Архива

У серији "Тајне винове лозе" заиграћете улогу мајке Вере Смиљанић, коју тумачи управо ваша сестра Слобода. Да ли вам је било необично када сте добили понуду?

- Веома ми је било необично јер нисам баш разумела шта хоће од мене. Када су ми рекли да је то флешблек и повратак у 1984. годину, питала сам се како ја да играм Бобину мајку.

Али, прихватила сам и врло ми је занимљиво да то радим зато што су у питању године које нису модерно доба, а и што мој лик нема много текста, односно изговорених реченица, колико има трпног стања које је за глумца најтеже, али и најлепше. Било ми је интересантно када је редитељка Ана Марија Роси објаснила лик мајке Милице, која се зове баш као наша мајка. Драго ми је што се погодило да ћу бити мајка Милица јунакињи Вери, односно својој сестри Слободи. Велика је ствар за младог глумица да уђе у такву продукцију и игра са таквом плејадом глумаца. Углавном мислите да никад није довољно добро. Када сам пробала костим, начин говора ми се променио и сва несигурност и страх су нестали.

Уписали сте и насловну ролу у комаду "Ана Карењина", у режији и адаптацији Ирфана Менсура, и тако досегли битну коту у каријери. Како сада посматрате то искуство? Када је извођење ове представе био посебан доживљај?

- Била ми је то прва улога у професионалном позоришту. Изговарати Толстојеве реченице је велика одговорност, јер свака та реч носи невероватну тежину. Колико знам, "Ана Карењина" је најпревођенија књига после Светог писма. Добити улогу Ане Карењине после велике Мире Ступице је нестварно и велико. Имала сам утисак да осећам Ану, како се она осећа. Успела сам неке њене ставове пренесем у данашње време и приближим их неким мојим ставовима и сличностима између нас. Имала је окове које је осећала и у себи, без слободе и без права да изговори и уради оно шта осећа и шта жели. Постоји то и данас, само је у вези са нечим другим, али понешто се у данашњем времену није много променило од Толстојевог доба. Дозволила сам себи да се упознам са Аном, да не будем Ана, него да је упознам и пренесем оно што је она желела да покаже. Што се "Ане Карењине" као представе тиче, доживела сам нешто што се, макар су ми тако рекли Ирфан Менсур и друге колеге, ретко дешава. Имала сам прилику да играм "Ану Карењину" пред 3000 људи.

Распродали смо Нишку тврђаву, што је било невероватно за једну представу јер није ни концерт ни филм, већ класично дело. Играти представу пред толиким бројем људи, у потпуној тишини, на отвореном, слушати како публика заједно са нама дише и гледати како много гледалаца брише сузе, дало ми је потврду да то што радим иоле има неког успеха. Када је публици досадно, врпољи се и постоји осећај нервозе, а овде су сви ћутали и живели са нама ту представу. Много ми је то значило. Већ у пет ујутру сам кренула за Београд због снимања, а Ирфан није могао да издржи и убрзо ме је позвао како би ми рекао да није још доживео да игра баш пред 3000 људи. Одговорила сам му "Чика Ирфо, пробала сам и дивно је, али не бих се усудила више". Велика је одговорност, а и мислим да једном када се деси, тешко се понавља и не бих да се разочарам. Вероватно је негде горе одређено да је то тако требало да буде и само се надам да сам то оправдала или, ако нисам, да хоћу сваким следећим играњем.

Глума је некад само моменат чаролије. Када за вас наступа тај чаробан тренутак опуштања када је све како треба?

- Не знам јер још увек то нисам нашла. Велики сам штребер и никад се не опуштам. Још не могу, али верујем да то дође са годинама и искуством, као и са наученим занатом. У неким тренуцима се пустим, али се врло брзо вратим у свесност шта радим. У глуми вам партнер даје много слободе да се разиграте и зато је важна екипа глумаца око вас. Имам срећу да у "Ани Карењини" имам дивне колеге, па се у свакој представи нешто ново деси. Увек пред представу кад се Милош Цветковић, који игра Вронског, и ја видимо, имамо обичај да кажемо "Хоћемо да се играмо сад? Хоћемо". Пошто је доста искуснији, он се итекако пусти у ту игру, више од мене, док ја морам да држим под контролом све. Мој дивни пријатељ и колега Драган Мићановић ми говори да ће се то променити једног дана.

ПЕСМОМ БОДРИЛА НИШКУ ПУБЛИКУ

ДРУГО фестивалско вече Филмских сусрета у Нишу задесио је мањи квар. Драгана је чаробном песмом бодрила публику да буде стрпљива док се пројектор не поправи. На питање да ли је исти осећај када наступа као глумица и када је у улози водитеља, Драгана Мићаловић каже:

- Није исто. Углавном на фестивал дође много више људи него на представу. Иако нас гледа по две-три хиљаде људи, рефлектор је рефлектор, сцена је сцена и одговорност на њој, у ком год задатку била, је велика, ако иоле имате осећаја и љубави према томе што радите. Филмски сусрети у Нишу имају веома дугу традицију и част је бити на сцени на којој су стајали наши највећи глумци и не само они јер су у давна, златна времена биле ту и холивудске звезде.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације