КОЊОВИЋ КАО ОТАЦ, А ЛАЗА КОСТИЋ - СУДБИНА: Академски сликар Драган Стојков оставио поклон будућим генерацијама поштовалаца ликовне уметности

Јованка Симић

05. 09. 2021. у 12:04

КАО да од његове прве самосталне изложбе, коју је 1971. у Новом Саду отворио Мика Антић, није прошло 50 година већ само пет дана, академски сликар Драган Стојков у петак увече, са готово истоветном устрепталошћу, очекивао је почетак свечаности поводом своје ретроспективне поставке у Галерији Матице српске коју је отворила покрајински секретар за културу Драгана Милошевић.

КОЊОВИЋ КАО ОТАЦ, А ЛАЗА КОСТИЋ - СУДБИНА: Академски сликар Драган Стојков оставио поклон будућим генерацијама поштовалаца ликовне уметности

ФОТО: Приватна архива

Месецима раније, заједно са управницом Галерије др Тијаном Палковљевић Бугарски, музејским саветником др Снежаном Мишић и вишим конзерватором мр Данилом Вуксановићем, Стојков је одабрао 52 своја платна која ће по завршетку изложбе крајем овог месеца прећи у власништво ове галерије коју су наши дични преци пре 174 године, под окриљем Матице српске, основали у Пешти.

- Бирао сам за ову поклон-колекцију најбоља платна из свих фаза свог сликарства. Нека од њих нису до сада ни показана у јавности, јер за мене представљају специјалну емотивну вредност. То је мој поклон будућим генерацијама поштовалаца ликовне уметности - говори, за "Новости", Стојков препознатљивим, "по сомборски", лагано отегнутим акцентом.

Рођен је граду који је изнедрио подужи низ сликара, међу којима је и Сава Стојков, али уместо очевог наивног сликарства, Драгана је очарао експресионистички колорит темпераментног Милана Коњовића.

Маестро, како су академика Коњовића ословљавали суграђани док је с рукама на леђима, погнут, лагано ходио сомборским тргом према галерији са својим именом, у истој пози пред Галеријом Матице српске, "мотрио" је на вас и пре две вечери на отварању изложбе...

- Он је био у уметничком смислу мој отац. Говорио је да је човеков живот круг и сетио сам се тога на тренутак, када сам угледао његову скулптуру у природној величини пред Галеријом. Опште је познато да је маестро имао наглашен его. У Паризу није дуго остао, није тамо имао инспирацију, вратио се у Сомбор и ту је нашао надахнуће за којим је чезнуо. Сматрао је да је он центар света. Тако је Моми Капору који га је једном упитао "Маестро, где је у овом граду центар?" готово увређено одговорио: "Центар је тамо где сам ја!" Био је фасцинантна личност, много сам од њега научио о уметности.

ФОТО: Приватна архива

Јесте ли се под његовим утицајем отиснули у Венецију, на студије сликарства у Академију лепих уметности, у класи чувеног Кармела Зотија?

- И то је био један круг судбине. После основног образовања у Сомбору, завршио сам у Новом Саду школу за графички дизајн. Мој отац, који је био самоук сликар, није сматрао да је неопходно да упишем ликовну академију те сам се запослио у новосадској "Графици", али убрзо сам схватио да нећу моћи то да радим цео живот. Имао сам већ неколико изложби које су критичари добро оценили и то ме је подстакло да упишем академију. Са фалсификованим сведочанством о знању италијанског језика сео сам у воз тих седамдесетих година и отишао у Венецију. Неким чудом положио сам пријемни. Већ од саме чињенице да сам у земљи која има огромно културно наслеђе са којим се човек сусреће на сваком кораку, мени се вртело у глави, али не толико да запоставим студије. Дипломирао сам 1979. године.

Када је о судбинским круговима реч, јесте ли на судбину помишљали када сте у Венецији први пут угледали грандиозну цркву Santa Maria della Salute, коју је у вашем Сомбору Лаза Костић 1909. опевао у најлепшој песми српске поезије?

- Да, у једном тренутку. Тек неколико година касније, када сам се вратио у Сомбор и одлучио да купим једну оронулу кућу и када се за њу испоставило да је била једно време дом Лазе Костића и Јулијане Паланачки, помислио сам да такав сплет случајности само судбина може да приреди. Нашао сам у тој кући и хрпу докумената од којих су неки са Лазиним рукописом, које сам предао музеју, али и клупу у дворишту на којој је пре мене вероватно и он понекад седео плетући у мислима своје стихове. Та спознаја деценијама ме је грејала и подстицала ми жељу за сликањем.

Да ли је та клупа заслужна што сте пре двадесетак година започели циклус везан за теме из српске књижевности, међу којима је и 14 слика посвећених свакој строфи Лазине песме над песмама?

- Ја у то дубоко верујем. Те слике биле су "упаковане" најпре у малу, а потом у поклон-монографију великог формата. У њој су моје слике и Костићеви стихови на српском и енглеском, са предговорима академика Дејана Медаковића и ликовног критичара Беле Дуранција. Расута је та књига свуда по свету, а један примерак је у Лондону у библиотеци.

После су се идеје саме ројиле - илустровао сам Бећковићеву "Веру Павладољску", Павићев "Хазарски речник", "Ламент над Београдом" Црњанског, Еп "Буна на дахије", Андрићев "Екс понто"... Све те монографије су преведене на неколико језика, укључујући и кинески.

ФОТО: Приватна архива

Све слике из тог циклуса краси барем по један облутак. Одакле потичу?

- Потичу из кањона Мораче, где смо на путу за море застали да предахнемо од вожње.

Угледао сам их док сам шетао и био очаран њиховим облицима и прелепим нијансама.

Накупио сам их у неколико кеса, донео у сомборски атеље и насликао сам цео циклус, који сам назвао "Цивилизацијски круг". Када сам то после испричао академику и нашем чувеном археологу Драгославу Срејовићу, он ми је објаснио да облуци и представљају својеврстан цивилизацијски круг. Много ми је причао о њима и отворио ми цео један до тада непознати свет.

Шта је пресудило да се пре десетак година преселите у Београд?

- Најпре сам изгубио моју дивну супругу Јасну са којом сам у предивном браку провео 25 година. Била ми је изванредна подршка. Бринуо сам потом о нашим кћеркама Александри, која је наставила рад у мајчиној школи енглеског језика, и Сањи, коју је привукла уметност. Оне су у међувремену кренуле свака својим путем. Све мање ми је пријало да живим сам у тој кући препуној наших успомена. Прешао сам у Београд. Живим у центру престонице, у свом атељеу проводим некада по цео дан. Имам велики круг пријатеља међу којима је и Душко Ковачевић, чије премијере у Звездара театру не пропуштам. Недалеко од стана су ми Народни музеј и Клуб књижевника. Све ми је надохват руке и ако ме питате јесам ли задовољан својим животом, одговор је - да.

КОРОНА И УЗЕЛА И ДАЛА

Да ли вам је мањкала инспирација у овом времену короне?

- Што год да се догоди, увек имамо могућност избора. У овом случају то је значило препустити се очају и меланхолији, или смишљати нове идеје. Определио сам се за ово друго. Уз сликање, почео сам да се бавим и скулптурама, а то је за мене нешто сасвим ново. Имам идеја за још 50 година, али видеће се докле ћу да добацим.

ИЗЛОЖБА СА ЋЕРКОМ САЊОМ

 Удахнули сте нови живот сомборској галерији "Ликовна јесен" отвореној пре 60 година. Како ћете обележити јубилеј?

- Обележићемо га у октобру у Београду, заједничком изложбом Коњовићевих и мојих слика. Потом у новембру, у галерији у Опову имаћу прву заједничку изложбу са кћерком Сањом. Узбуђени смо, веома. На тој изложби уз њене радове и нову колекцију мојих слика, биће први пут приказане и моје скулптуре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (0)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!