Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Загледани у плаветнило

Слађана Илић

05. 10. 2021. у 15:16

КЊИГА Светлане Шеатовић "Андрић и Јадран", објављена у Андрићевом институту 2020. године, садржи три студије које улазе у корпус тема којима се ова научница континуирано бави од почетка свог научног рада, као и у периоду својих постдокторских студија у Италији, али и као предавач по позиву на славистичким катедрама у тој земљи. Медитеран у српској модерној књижевности предмет је и њене књиге "У залеђу Средоземља", објављене 2019. године.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Загледани у плаветнило

Континуираност бављења ове научнице темом Медитерана и књижевности, односно везама Медитерана и књижевности, као и опчињеност њима, увиђамо и на основу резултата њених уредничких и приређивачких послова. Светлана Шеатовић уредила је више међународних зборника радова "Аква алта. Медитерански пејзажи у модерној српској књижевности", "Јосип Сибе Миличић, време, простор, судбине" и друге. Члан је и међународних и билатералних пројеката у области сарадње Медитерана, италијанских градова у књижевности 20. века и регионалних односа са Словенијом.

Упозната с теоријама геофилозофије Масима Качарија и Катерине Ресте, драгоценим за проучавање књижевности, ауторка се и сама заинтересовала баш за тај аспект проучавања, па бисмо могли казати да су студије садржане у књизи "Андрић и Јадран" један од првих, почетних, не и почетничких, успешних покушаја да се књижевност наша два најзначајнија писца 20. века, Андрића и Црњанског, о чему је реч у студији "Две слике Јадрана позни Андрић и Црњански", тумаче из те перспективе. Бавећи се конкретним Андрићевим песмама, приповеткама и записима, унеколико и детаљима из његове биографије, у чему се ослањала на монографију Жанете Ђукић Перишић "Писац и прича. Стваралачка биографија Иве Андрића", ауторка открива да Јадран у делу и животу Иве Андрића само на први поглед представља мање значајан географски и културолошки простор. Како она сматра, "Андрићеву перцепцију Јадрана можемо поделити у неколико фаза.

Прву би представљали песнички радови "Екс Понто" (1918) и песме у прози "Немири" (1920) подстакнути аутобиографским искуством; који "сликају општи став заточеног и прогоњеног човека коме је море једини излаз из таме ратног периода, и таме сопственог унутрашњег света."

Другој фази припадају записи "Сан о граду" и "Летећи над морем", као и приповетка "Занос и страдање Томе Галуса", између два рата, када се Андрић бави питањима односа човека и копна, Босне и Јадранског мора.

Трећу и најсложенију етапу Јадрана виђеног као културолошки и антрополошки феномен Андрић ће развити у приповеткама насталим почев од педесетих година: "Предвечерњи час", "Два записа босанског писара Дражеслава", "Дубровачка вејавица" и "Робиња."

Ауторка издваја и "посебну медитеранску струну, у којој се преламају интроспективни светови јунака уз море, које је само из контекста познато као Јадранско", а карактеристичну за приповетке "Жена на камену" (1954) и "Летовање на југу" (1959).

У студији "Самоћа и понори од сјаја" ауторка је детаљно писала о феномену светлости, мора и самоће у две наведене приповетке и посебно се осврнула на приповетку "Јелена, жена које нема", јер она "припада веома блиском фантазмагоријском свету ове две медитеранске и психолошке приповетке".

Ауторка констатује да, насупрот Андрићу, Милош Црњански на сасвим другачији начин перципира Јадранско море, да "на италијанском обалама тражи благост више културе, а на нашој, словенској страни, одјеке народног певања". У оквиру сегмента студије "Две слике Јадрана позни Андрић и Црњански", чији је назив "Црњански на Јадрану", ауторка нас упознаје са аргументацијом за своју тврдњу.

На основу књиге "Андрић и Јадран" уверавамо се у истинитост тврдње Катерине Ресте да је Медитеран "плуриверзум". Лепо је и добро бити загледан у то плаветнило, као и у ову књигу, из дисхармоничног света у којем смо затечени.

Запратите Нпортал на Фејсбук страници