ЦЕО ЖИВОТ ЈЕ ПРОЗА: Срђан В. Тешин о "Мокринским хроникама", Антићу, Раши Попову, Ђури Ђуканову...

УКОЛИКО заиста постоји дијагноза "бити Мокринчанин", као што тврди писац Срђан В. Тешин, иначе рођен у Мокрину, онда је сасвим логичан след да ово место у Банату добије и своје хронике.

Фото Милена Анђела

Недавно изашле "Мокринске хронике", у издању "Архипелага", промовисане су ове недеље у Београду.

- Мокринчани су посебан свет - објашњава Тешин за "Новости".

- Имамо два светска првенства: у туцању фарбаним јајима и борби гускова, и имамо толико познатих писаца и културних радника, да се каже како онај ко нема објављену књигу заправо и није из Мокрина.

О Мокринчанима постоји много анегдота, додаје писац, а најпознатија је она "како Мокринчанин сече кери реп". Сваког дана помало, да га не боли одједном. Ипак, село је познатије као родно место писаца и песника Мирослава Антића, Раше Попова, Ђуре Ђуканова, Мите Голића, Васе Стајића, али и Павла Риђичког, племића, адвоката и светског путника, који је усвојио Корнелија Станковића, чувеног композитора, и из Египта донео и поклонио Народном музеју мумију Несмина, познату као Београдска мумија.

- Мирослава Антића сам познавао издалека, јер сам као ђак одлазио на његове књижевне вечери, а и он је често долазио у дом песника Мите Голића, који се налазио поред куће моје баке. Посматрао сам га преко зида док се игра са остарелим псом. Рашу Попова сам добро знао, говорио је на промоцији моје прве књиге. Његова поезија је за мене била откриће - како можеш да се играш у тексту. Он је упутио моју мајку у свет књижевности - каже Тешин.

Вајар Милан Перић Дракула, Фото Приватна архива

Највише је друговао са Ђуром Ђукановим, који му је уједно био и ментор, и који је имао обичај да пије само средом:

- Буквално ме је учио писању. Почели смо да се дружимо од моје шеснаесте године, па све до његове преране смрти. Ђурина поетика ми је најближа, с обзиром да смо обојица прозни писци и с обзиром да и он пише "искошено" о Банату. Као што је Црњански рекао, Банат је "трезор морбидности". Кад помислим на Ђуру, пред очима ми пролети наше последње виђење и одлазак од мокринске библиотеке до кафане "Мртвачница". Док смо се растајали испред, рекао ми је "све је проза" и ушао у кафану. Кад је кренуо кући, док је прелазио пут, прегазио га је "фића". Била је то потпуно романескна смрт. То ми је остало као нека врста аманета - то да је све проза.

"Мокринске хронике" пуне су не само анегдота, већ и мириса. Из њих мирише ракија из бирцуза, паприкаш од штуке, из које су се по котлићу распливале жабе, јер су весели кувари заборавили да је очисте пре него што су је заледили, као и старе књиге из локалне библиотеке. Несрећно ће скончати најмање два књижничара, због чега Тешин пише: "Библиотека мог детињства мирисаће на тамјан, запршку, дуван и смрт."

ШАНК Са Ђуром Ђукановим, Фото Приватна архива

Књига је састављена из три дела. У једном читаоци упознају ауторову фамилију, од које је нарочито упечатљив деда Георгије, звани Ђура, бивши ложач на прекоокеанском броду и месар у Буенос Ајресу и Кардифу. У другом су прве љубави и сексуална искуства, за које аутор каже да у њима има највише фикције. То му, међутим, није помогло, јер је једна читатељка у извесном лику "препознала" мајку из млађих дана, док се друга јавила опчињена књижевно "дорађеним" ауторовим братом Сретеном, да се распита је ли жењен.

Трећи део посвећен је члановима Тешиновог тамбурашког оркестра и рок бенда, са којима је као млад свирао у кафани, на свадби, даћи, телевизији, па чак и у загребачкој дворани "Лисински". Једном и веома важним гостима, у интимној атмосфери мокринске ђачке кухиње. У школским клупама, међу овалима са хладном прасетином, седели су Абдулах Сидран и Драшко Ређеп. Сидран се грохотом смејао и наздрављао, док је Ређеп пијано одмахивао руком и терао оркестар. Ипак, зарадили су богатство.

- Од свих ликова, најтужнији ми је Поп, којим отварам књигу и помњем га по надимку.

Његова брижност и туторство на мене су оставили најјачи утисак, био ми је старији "нерођени брат". Космичка је неправда да неко ко је толико добар као он, добије рак и умре млад - каже Тешин.

А најзабавније му је било да пише о вајару Милану Перићу Дракули - ренесансној личности, са дугом коврџавом косом и брадом, фантастичним знањем и животним искуством.

СУСРЕТ Са Богданом Ибрајтером и Рашом Поповим, Фото Приватна архива

Сваку приповест о блиским људима који су умрли завршава реченицом "нисам био на његовој сахрани".

Фото Приватна архива

- У почетку је то била документаристичка констатација, а на крају се испоставило да је то мото целе књиге. То да нисам прихватио њихове смрти.

Они живе и даље. Дуго нисам могао да прихватим ни смрт своје мајке.

Тридесет година сам се борио са собом да то ставим на папир - открива.

Из Мокрина се одселио деведесетих. Годинама уназад живи у Кикинди, на само 12 километара од родног места.

- То што живим у Кикинди највећа је увреда за Мокринчане.

Вечито супарништво између два места. Ипак, кад одем у Мокрин, ухвати ме туга.

Нема више Рамизове семенкаре, нема места где је Омер продавао сладолед, нема канцеларије моје мајке. Све је срушено. Мој Мокрин остаје да живи само у литератури.

БЕНД Мића Вујичић, Срђан Тешин и Душко Миличев, Фото Приватна архива

Уметничка дорада

ЗА разлику од претходног романа "Моје", који је дефинисао као аутофикцију, "Мокринске хронике" дефинише као мемоарску фикцију:

- У књизи "Моје" описао сам догађаје онако како су се одиграли, само сам их уметнички дорадио. Код мемоарске фикције аутор може да задржи само име или догађај и око њега исплете нешто што је чиста измишљотина. У том жанру код нас је најпознатији Мирко Ковач - појашњава Тешин.

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Препоручујемо

Београд

0 0

ГЕСТ ЗЕМУНАЦА ВРАЋА НАДУ: Још увек има Београда у Београђанима... (ФОТО)

04. 10. 2021. у 15:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације