Култура

ИСТРАЖИВАЊЕ ЖАНРА: О књизи Ђорђа Сладоја "Модре жилице"

Мирослав Алексић

23. 11. 2021. у 13:41

АНЕГДОТА је једна врашки незгодна ствар. Она је у својој бити везана за живи, говорни језик, за тренутак и контекст.

ИСТРАЖИВАЊЕ ЖАНРА: О књизи Ђорђа Сладоја Модре жилице

Просто превођење анегдотског садржаја у књижевни текст најчешће не успева, тачније губи се оно нешто. Много пута смо имали прилике да се уверимо у то. Ђорђо Сладоје је истински зналац књижевности. Он познаје лимите жанра и био је одмах свестан чињенице да би проста евокација сопствених доживљаја и сећања у прозној форми могла да се проспе и банализује. Зато се одлучио за поетски облик аутобиографског романа (неки кажу да је ово први српски роман у стиху), тачније за лирску нарацију којој је истински вичан. Истражујући могућности овог жанра, он је одабрао једну неконвенционалну форму, готово се одрекао стандардне строфе и строгог метра и дао себи на вољу да честим форсирањем дистиха, али и крајње разуђених рима, слободнијом структуром и организацијом песничких целина (песама или поглавља), уз инсистирање на беспрекорној мелодији и рими, остварује лирску нарацију, традиционалну и модерну истовремено. Ту је и један посебан ритам који прати драматичност радње овог романа.

Сладоје је, поред тога што је лирик најбољег кова, песник који с највише мере барата хумором, иронијом, сарказмом и у овом тексту нарочито гротеском. Посебно је у том смислу вредно поглавље под насловом "Преплет" у којем како и доликује преплету роман достиже врхунац. Ово поглавље говори о атмосфери у аутобусу "Центротранса" на линији Сарајево - Улог, и око њега. Ту се не зна ко то тамо пева ни ко то тамо кука. Паника, лом, гушење, како се укрцати, преживети и искочити из аутобуса. То су готово херојска дела Уложана и осталих, мање или више комичних и гротескних ликова. Један од њих је и Шаћко Шатара. Модре жилице на његовом уху, један бизарни детаљ на телу, постаће наслов овог романа.

У богатству ликова овог дела, мање или више безазлених и комичних (као што је Лендо Мешан који је жену прејацко на јербасме), од Вида, Душана, Тадије до попа Брења и доктора Виденова, шахисте из аутобуса "Центротранса", који не би да игра против Фишера, до железничара с којима лирски субјект пије своје прве ракије у станичним кафанама Баната, понекад се појаве партијски манипулатори и лажови, а онда и манијакални типови, психопате, садисти као Бондо одмиља звани - Месар или неки Мјешина који симболизује власт. Песникова школа заличи на тамницу, на мучилиште, детињство на ропство. Тог педагога Бонда, кад у школи нема ђака: Виђали су га како ноћу при месецу/ На младе кидише воћке и шиба као децу"

Ђорђо Сладоје је у "Модрим жилицама" пре свега песник страха и наде, али и уметник опевавања пораза. Он је песник транзиције друштва из традиционалне патријархалне заједнице у комунистички провизоријум. У нашој поезији претходи му велики Рајко Петров Ного песмама о времену црвеног крста, кад хранила нас унра а бранила нас удба. Ногово је, у односу на ту транзицију, време педесетих а Сладојево шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Оно што Сладоја чини особеним јесте што је код њега лирски веома колоритно присутан стари свет који је у нестајању. Наспрам њега је октроисана ригидна стварност која делује нестварно и застрашујуће моћно у својој неукорењености. Само се зло лако трансформише и у новим условима добија нове улоге и задужења. А насиље и репресија иза којих стоји отуђена моћ државе манифестују се као огољени хорор.