ИНТЕРВЈУ ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ: Од сваке ране не остаје ожиљак

ПОСЛЕ дужег времена, и неколико објављених драма и романа, Енес Халиловић неуморно припрема нову збирку стихова. Писац, у разговору за "Новости", признаје да како се ближи финализовање књиге, осећа све већу одговорност. Треба мерити сваку реч, свако слово и зарез, каже нам, бити одговоран према себи и према језику: "То су оне чари, што би рекао Шекспир, са снагом слабијом од цвета. Плевити и заливати поезију - за то је потребна пажња и стрпљење." Читалачку пажњу Халиловић је привукао збиркама поезије "Блудни парип", "Листови на води", "Зидови"..., књигама прича "Потомци одбијених просаца", "Капиларне појаве", "Чудна књига", романима "Ако дуго гледаш у понор", "Еп о води", "Људи без гробова", за које је добио награде "Меша Селимовић", "Виталову", "Бранко Миљковић"...

Фото: Лагуна

Књиге су му преведене на више од 20 језика, а иако је склопио договор са издавачем да нову збирку објави почетком следеће године, стихове и даље бруси, консултује колеге око појединих речи или строфа. - Надао сам се да ћу рукопис предати током новембра, али то се није десило - каже Халиловић. - Не журим, јер знам да је журба у поезији, као и у животу, варљива и увек кошта. Неке песме су се временом учврстиле у мојој свести као оне које треба показати, а неке су се расклимале, нису издржале тест времена. Не може од сваког осећања да се напише добра песма. Од сваке ране не остаје ожиљак.

Шта је у фокусу ваше нове збирке?

- Ја. Егзистенција. Страхови. Љубав. Поезија као таква. Секвоја као биљка и као симбол. Младунче кенгура у врећи своје матере. Прошлост као праг садашњости...

У књижевност сте ушли као песник, а онда сте писали драме и прозу. Шта вас је нагнало да се вратите поезији?

- Одувек сам био песник. Чини ми се, спремао сам се за поезију и у доба детињства кад сам трчкарао по свету и његовим загонеткама и чудима. Надам се да се и у мојој прози назире песник. Већина људи данашњице урања у песму у посебним часовима, неки то раде слушајући музику, а неки су, као Борхес, свесни да и речи носе музику.

 Да ли може да се побегне од поезије? 

- Нисам од поезије никада бежао; она постоји у мени као шумећа таблета у води, али не желим ни да јој робујем. Поезија није већа од света у којем постоји. Она показује многа лица света, али не показује сва лица света. Ко је од поезије много очекивао, тај ништа није добио. Поезија јесте слика песника као што је сенка на неки начин слика човека, али и поезија као и сенка указују се у различитим величинама у односу на извор светлости - и само поред светлости указују се; без светла, и поезија и сенка стапају се у општи мрак.

По вашем роману "Ако дуго гледаш у понор", који је недавно поново објавила "Лагуна", рађена је истоимена представа. Какав је осећај кад ваше дело оживи на сцени?

- Необичан је осећај гле дати своје ликове, изашле из маште и дорађене на театарски начин. Редитељ и глумци су драматизовали мој роман, пренели дух ликова и дали своје печате представи. Признања представи су њихова признања, а моје признање је то што су мојим траговима пошли и дошли до својих признања. Регионално позоршите из Новог Пазара сада је доживело пуну афирмацију у балканским оквирима и показало се да цео труд свих људи који су школовали те глумце није узалудан био.

Можемо ли да очекујемо представу или филм по вашем роману "Људи без гробова"?

 - Имам неких разговора на те теме, али још је рано говорити о било чему у том правцу. Што се мене тиче, нисам оптерећен тим пословима. Судбина прелистава дане, па ако се деси да моје речи залепршају изван мојих страница неће ми бити мрско да их гледам како лете. Представе и филмови су углавном скупе работе, а пишчева самоћа 

Прича о одметнику и његовом дељењу правде у роману "Људи без гробова" инспирисана је истинитим догађајем. Колико живот може бити маштовитији од маште?

- Машта је део живота и она сама га допуњава тамо где је потребна уметнику и ономе који доживљава уметност. Понекад нема потребе измишљати, довољно је слушати и гледати. Можда је драма сваког човека достојна приче или романа, јер сваки животни пут, на крају или чак у деловима, личи на алегорију иза које се назире још нешто.

Намеће се питање да ли сте познавали или познајете неке јунаке из књиге?

- Да, неке сам упознао, а са некима се свакодневно и срећем. Неке ликове сам измаштао, а неке домаштао. Ликови тумарају мојом књигом и нека их тамо, нека траже љубав за којом су пошли.

Зашто је за вас прошлост најтужнија реч?

- Прошлост у нама тек добија пуни смисао када почнемо да је тумачимо на прави начин. Она се отвара спорије од шкољке и често нас изненади оним што нисмо опазили иако је било очигледно, ту, поред нас, јасно, а ипак се није дало видети. Ко зна шта данас протрчава пред нашим очима, а када једног дана схватимо то што је било - сазнање ће опет бити та тужна прошлост коју је немогуће променити.

Колико нас, на овим просторима, коштају грешке из прошлости?

- Ми стално јуримо за не чим за чим каснимо у односу на друге. Гле, други имају то - хајде и ми да имамо то исто, а никад не крећемо ка нечему што други немају, да одемо ка појму где други нису стигли као што добар риболовац иде да лови рибу тамо где није изловљена. Истине из прошлости су и трагичне и понекад невероватне, али није свако спреман да их прихвати. Наш основни проблем је ипак данашњи дан.

Шта урадити данас? У ком правцу кренути? Коју бразду натопити знојем? Колико би за вас као писца ствари ишле другачије да уместо у Новом Пазару, живите у кругу двојке у Београду?

 - Не размишљам о томе. Што рече Бели Марковић, и тамо и овде постоје предности и недостаци. Књижевност је као измењена кошарка - неком је лакше, јер гађа мањом лоптом, а неком је лакше, јер гађа у шири обруч.

Какав је положај писца у данашњем свету?

- Положај већине писаца у свету је углавном добар. Више људи гине у кафани због изговорене речи него због речи написане у књизи или изречене у медијима. Постоје многи људи који од уметника очекују нешто, макар трун истине, макар да уметник каже оно о чему други ћуте или да ћути кад други блебећу.

Стално се говори да је веома важна децентрализација културе у Србији. А, да ли пракса говори другачије?

- Све зависи од случаја до случаја. Дајте дилетанту било какву улогу у култури и он проспе семе дилетантизма. Тај коров, после, није лако искоренити. Неки људи су на изванредан начин искористили улоге у издавачким кућама, часописима, медијима, позориштима... Сетимо се како су радили Петру Крду у Вршцу и Сигма у Нишу или како данас вредно раде многи уредници културних програма широм Србије... Лесковац, Ниш, Крушевац, Шабац, Бор, Рашка, Лозница, Чачак, Горњи Милановац... сви ти градови имају изузетне културне раднике које сам сретао и које срећем.

БОНУС ВИДЕО:

Најбољи су кадрови иза сцене - снимање филма о Томи Здравковићу

Препоручујемо

Култура

0 1

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ СЛАЂАНЕ БЕЛКО: О "Креденцу пуном уздаха" у "Гварнеријусу" говориће Миодраг Радовић, Александар Кецман и аутор

01. 12. 2021. у 15:22

Култура

0 1

ИЗЛОЖБА СТАРЕ И РЕТКЕ КЊИГЕ У БИБЛИОТЕЦИ ГРАДА БЕОГРАДА: Нова витрина за раритете

23. 12. 2021. у 15:59

Култура

0 2

УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ ОГЛЕДАЛА: Гостовање Галерије Матице српске, у Галерији Српске академије наука и уметности

23. 12. 2021. у 11:27

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА ИЛИЈЕ ИКЕ ПАНДУРОВИЋА У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА: Голубови се вратили у Скадарлију

22. 12. 2021. у 17:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације