ИЗВОРИ БУДУЋНОСТИ СУ У НАШОЈ ПРОШЛОСТИ: Сећања Николе Кусовца, историчара уметности

ПРЕБИРАЈУЋИ по сопстевним успоменама и сопственој библиотеци, а шта би друго радио један све усамљенији старац, присећајући се многих драгих пријатеља који су га, најчешће, прерано напустили и оставили да тугује за њима, набасах на књигу Николе Кољевића, Андрићево ремек-дело, коју је 1995. објавио "Глас српски" у Бањој Луци, а ја добио са посветом у Требињу петог априла наредне године.

Фото В. Данилов

Управо та посвета која је гласила: "Драгом имењаку, за сећање на нашу заједничку мисао да су извори будућности у нашој прошлости, с љубављу, Никола", подстакла ме, напросто натерала, да се присетим повода и побуда, тачније околности под којима је та посвета настала.

ТАКО су из магловитог сећања почеле све јасније да се уобличавају слике наших вишедневних требињских разговора, шетњи и дружања. Ја сам тих дана радио у Музеју Херцеговине на сталној поставци Дучићевог легата, тачније његове уметничке збирке својевремено дароване милом Требињу. Друштво ми је тада правио непоновљиви приповедач, сликар и писац Момо Капор, Херцеговац, пореклом из Мириловића, села смештеног између Требиња и Билећа, наравно и близак Кољевићев пријатељ. И, док смо преко дана обављали своје послове ради којих смо боравили у Требињу, касне поподневне и вечерње сате проводили смо у дружењу и дугим разговорима, каткад и шетњама.

МЕЂУТИМ, што се тиче дела посвете која сведочи да су нас требињски разговори априла 1996. довели до заједничке спознаје, до заједничке мисли како пише Кољевић, "да су извори будућности у нашој прошлости", у сећању ми је остала само нелагода због мог, тада, лошег и неубедљивог позивања на један суштински битан естетички став Пеђе Милосављевића изнет још 1951, који је за мене и моје духовно формирање био пресудно важан. Наравно, тај став, те своје погледе на биће уметности Пеђа је обелоданио неколико годна касније, тачније у време мојих студија 1958, у драгоценој књизи насловљеној "Између трубе и тишине", у којој је сабрао на десетине својих есеја и чланака о уметности, писаних између 1939, и 1957. године. За увод у ово капитално дело српске историје и теорије уметности Пеђа је одабрао чланак по којем је и цела књига добила назив, а чији је мото гласио: "Свита за једног младог сликара који тежи узвишеном." Шта рећи, него да сам ту књигу у "Нолитовом" издању доживео и држао, као што је још увек доживљавам и држим, као свиту за једног младог историчара уметности који, замислите апсурд, упркос многим годинама, тежи узвишеном. У том есеју, којем је Пеђа дао форму музичке композиције, у трећем ставку насловљеном Arietta, он пише, у ствари даје упутство младом уметнику: "Сети се да твоје дело не чине мисли, ни слике ради слике, ни слике природе, ни слике човека, ради природе и ради човека. Већ да су оне на степену вишем: на прагу инстинкта, на рубу тишине, у крилу слутњи и осећања. Да голе истине не живе у срцима. Да је уметност пристрасна као и твоја љубав, и од ње једино шира. И да је слика о свету која се зачиње у твојој сићушној сенци, слика недељива: да не припада делићу времена!"

Фото В. Данилов

ОД ТАДА до данас, од часа када сам први пут разумео Пеђину поруку из свите намењене младом сликару који тежи узвишеном, нисам пресетао да тражим и препознајем оне уметнике који су следили овај мудри савет овог премудрог српског сликара. Тако се мојим погледима на свеколико стваралаштво формирала и за сва времена укрепила она, како је Кољевић дефинисао "заједничка мисао да су извори будућности у нашој прошлости."

Схватио сам да је добро када се у једној стваралачкој личности, односно у њеном делу сретну старо и ново, повест и садашњост, утицаји традиције и захтеви савременог. Одавно ми је постало јасно, као што је било јасно и мом истомишљенику и имењаку Кољевићу, да се уметност најбоље храни црпећи сокове из сопственог духовног наслеђа, из сопствене баштине, сопственог тла и, наравно, преко сопствених корена.

КОНАЧНО, ово моје сентиментално подсећање на Николу Кољевића, једног од утемељивача и кума Републике Српске, а чијом се трагичном смрћу никако не мирим, биће томе ових дана пуних двадесет пет година, чиним због још једне његове посвете коју доживљавам и држим као највеће признање сопстевеном раду. Тако ми је у његовој књизи "Отаџбинске теме", са поднасловима: Шта Срби хоће, а шта неће; О чојству и јунаштву; О политици и демократији и Ко је вјера, а ко је невјера, Београд 1995, написао следеће: "Драгом Николи Кусовцу, који нас је свесрпски доживео и помагао нам у најтежим данима, пријатељски Никола Кољевић Требиње, 5/4/96".

PS Ех, сада можете да замислите како сам се осећао када сам једног поподнева, у време највеће жалости због трагичног краја Николе Кољевића, на екрану телевизора угледао једног бахатог америчког главоњу, вајног политичара-силеџију по имену Холбрук, чијих се недела сећам, а дела никако, како о недостојан нашег врхунског зналца и осведоченог шекспиролога, о њему говори као неком провинцијском професорчићу који нешто пискара о Шекспиру.

Препоручујемо

Култура

0 4

ИЗЛОЖБА О АРХИТЕКТИ БРАНКУ ПЕШИЋУ: "Отисци градитеља" у Установи културе "Пароброд"

18. 10. 2021. у 16:08

Култура

0 3

ЗА "СТРАЖАРА" 137. 500 ЕВРА: У бечком "Доротеуму" постигнута вишеструко виша цена за дела Паје Јовановића

09. 06. 2021. у 13:20

Култура

0 1

ОТКРИО ТАЈНУ УМЕТНОСТИ: Комеморација поводом смрти сликара Милоша Шобајића

28. 04. 2021. у 22:12

Култура

0 0

СВЕДОЧАНСТВО О НАПАДУ У 40 СЛИКА: Колекција Петровић чува јединствен полиптих са делима наших најугледнијих аутора

23. 03. 2021. у 11:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације