НЕМАЊА ДЕВИЋ – Ново читање партизанског наратива

Интервју са Немањом Девићем објављеним у недељнику "Печат" преносимо у целости.

Фото: ЈутјубПринтскрин/Православље

С Немањом Девићем разговарали смо о узроцима грађанског рата у окупираној Србији 1941–1945, жртвама сукоба партизана и четника, као и неопходности да се стави тачка на сукоб та два покрета који и данас разједа српско друштво

Рођен 1989. године у Смедереву, још као гимназијалац написао је књигу пописа жртава Другог светског рата у смедеревском крају, добивши за њу награду „Драгиша Кашиковић“. После монографија „Истина под кључем“, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“ (са Срђаном Цветковићем), двотомника о Смедереву и околини у Другом светском рату, књиге „Босанска голгота“ (с Бојаном Димитријевићем), објавио је и волуминозну студију „За Партију и Тита / Партизански покрет у Србији 1941–1944“. То је био повод за наш разговор.

Ваша књига почиње питањем – зашто опет о партизанима 2021. године. И стварно – зашто опет о партизанима?

Према постојећим истраживањима, само до краја 1985. о партизанима у ужој Србији (без Косова и Војводине) објављено је 8.997 књига и чланака у научној и другој периодици. На савезном нивоу тај број је и већи, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да су кључна места историје НОБ-а била везана за друге југословенске републике. Пратили су их и фељтони и бројни новински текстови, а те теме биле су неодвојиви део свих завичајних хроника и музејских поставки. Правило које је важило у историографији било је идентично и у свим сферама уметности, пре свега у кинематографији и књижевности, где су рат и револуција 1941–1945. готово сакрализовани. Судећи по томе, можемо рећи да је код домаће читалачке публике просто дошло до презасићења темом НОБ-а. Делом због раније хиперпродукције, али и услед распада Југославије и урушавања социјализма који је истраживање ових тема подстицао „одозго“, научно интересовање за ову тематику почело је од 1990-их нагло да опада. Међутим, заокружене историјске годишњице које су за нама биле су прилика да се сумирају резултати истраживања и домети историографије и да се констатује о којим темама још постоје празнине у историјском знању. Какав је био састав партизанских одреда 1941. и ко су били људи који су их на терену предводили? У каквом су односу били ослободилачка борба и револуција на почетку устанка и која је од тих идеја била доминантна у војнополитичкој пракси КПЈ? Који је биланс грађанског рата 1941. и колико је жртава овај сукоб изазвао до краја окупације? Ко га је и како изазивао у микросрединама и када се проширио на читаву земљу? Како су се партизани одржали на терену после пада Ужичке републике и може ли се говорити о континуитету њиховог деловања у Србији? Шта знамо данас о народним херојима, личностима по којима су у социјалистичкој Југославији називани градови, а и сада се зову установе и улице у сваком насељеном месту? Коју визуелну представу имамо о партизанима у Србији, изузев фотографије Стјепана Филиповића на вешалима? Коначно, да ли знамо и ко су били људи који су попуњавали партизанске одреде у Пустој Реци или Шумадији и каквим су идејама били вођени када су им приступали? Постављајући само нека од важнијих питања, стиче се утисак да, и поред све постојеће литературе, немамо потпуну слику о партизанском покрету, поготово када се дотакнемо проблема који излазе из оквира војне историје.

Како се КПЈ за будуће догађаје припремала пре почетка Другог светског рата?

Читава историја КПЈ у међуратном периоду може се окарактерисати као „рат пре рата“, а сама партија као „партија грађанског рата“, како се у неколико наврата помиње и у документима. Већ од 1920. партија се, стриктно се држећи директива Коминтерне, борила за освајање власти путем револуције и већ тада помињала се могућност одмазде над снагама буржоазије, по узору на искуства из Совјетског Савеза. Императив партије била је и српска национална дезинтеграција, што је у пуној мери постало видљиво након Дрезденског конгреса 1928. године. Због таквих идеја је, пре свега, партија била и гоњена од државе и полиције. Међутим, користећи социјалне неједнакости и бројне друштвене противречности у Краљевини Југославији, КПЈ је успела да у предвечерју Другог светског рата окупи једно тврдо револуционарно језгро у Србији, пре свега регрутујући нови, млађи нараштај. Инфилтрирала се у бројна културна, спортска и академска удружења и преко њих остваривала утицај у јавности, али и у политичком животу. Од 1940. евидентан је и њен продор на село и све већи утицај међу женском популацијом. Партија је у Србији тада имала око 2.200 чланова организованих кроз илегалне ћелије, што би је могло сврстати међу маргиналне политичке организације. Али када узмемо у обзир и њихово дуго илегално искуство и идеолошку монолитност, присуство на територији читаве државе, опрему и наоружање које су посебно прикупили током Априлског рата и у првој фази окупације земље, значајна новчана средства којима су располагали, коначно и политичку жестину и одлучност који су их карактерисали, долазимо до закључка да су у друштву конфузије и безнађа какво је било српско 1941. комунисти представљали једну од ретких организација која је могла да делује организовано, одлучно и посвећено, попут војске.

Шта се десило после априлског слома 1941? На којој позицији су били србијански комунисти?

У политичкој пракси КПЈ 1920–1941. може се препознати неколико основних фаза, усаглашених са политиком Коминтерне: током 1920-их она обједињује борбу „угњетених нација“ против „великосрпске буржоазије“, да би током наредне деценије постепено прешла на примарну политику „народног фронта“, односно постепено легализовала своје активности кроз сарадњу с другим организацијама и коначно, од 1939. и пакта Рибентроп–Молотов, када почиње да заговара политику немешања у империјалистички рат, како је доживљаван сукоб нацифашистичких и демократских снага у Европи. Јосип Броз је у једном писму Коминтерни навео да је циљ КПЈ у предвечерје рата био: борба против увлачења Југославије у империјалистички рат на страни Енглеске и Француске (јер би то индиректно било и супротстављање СССР-у који је био у савезу с Немачком), затим борба против приступања Тројном пакту и капитулације војске (јер би то донело доминацију Немачке на Балкану на штету СССР-а), као и борба за стварање нове народне владе у Југославији у коју би била укључена и КПЈ. Од те позиције није се одступало ни након почетка рата у Југославији – подсећамо да ниједан партијски вођа из Србије није погинуо током одбране земље у априлу 1941 – па ни након окупације, заправо све до момента када им је другачије сугерисано из Москве.

Како су створени партизански одреди и како је поведена акција против окупатора?

Стварање партизанских одреда у Југославији у тесној је вези с нападом Немачке на Совјетски Савез 22. јуна. До тог момента комунисти су били пасивни, чак и користећи немачку окупацију за омасовљење организације и појачавање политичких активности. Онда долази до новог преокрета и њиховог наглог ступања у акцију и то такође по стриктном спровођењу директива Коминтерне: Политбиро КПЈ прерастао је 27. јуна 1941, пет дана након почетка немачко-совјетског рата, у Главни штаб НОП одреда Југославије, да би 4. јула, три дана пошто им је стигла инструкција Коминтерне, уследио и позив на оружани отпор комуниста и отпочињање њихове борбе против окупатора. Ипак, први хици партизанских устаника били су 7. јула 1941. испаљени у српске жандарме, а српски органи власти били су примарна мета напада и у наредном периоду. Први пут комунисти у Србији запуцали су на Немце крајем јула, да би своју акцију против окупатора интензивирали тек у другој половини августа. То не треба да чуди, будући да су их на терену најчешће предводили шпански борци и професионални револуционари. Требало им је времена да схвате да се не налазе у социјалистичкој револуцији и да борбу за власт привремено треба подредити ослободилачкој борби.

Слободна територија Ужичке републике један је од конститутивних наратива „партизанске историје“ Србије и Југославије. Шта се тамо заиста десило?

Сам термин Ужичка република није био ратна тековина партизанског покрета већ је настао као пежоративни назив у пропаганди владе генерала Недића за територију под партизанском контролом. Недићеви следбеници писали су је под наводницима, да би у социјалистичкој историографији термин био прихваћен тек од 1960-их година. У вези с овим питањем, такође, јавља се још неколико проблема. Наиме, тзв. Ужичка република није била и једина територија под контролом партизана у Србији, будући да су у другим деловима земље такође биле формиране слободне зоне. Она у источној Србији, која је делом избијала и на Дунав била је можда и значајнија, али је у каснијој интерпретацији стављена у други план, будући да се Политбиро с Титом на челу октобра 1941. сместио баш у Ужицу. Слободна територија успостављена у Србији у лето и јесен 1941, која је обухватила безмало 15.000 квадратних километара и више од милион становника и која није имала пандана у окупираној Европи у то време, али она није била ексклузивно партизанска – напротив у ослободилачким акцијама у лето 1941. у најмању руку једнако су учествовали и војно-четнички одреди пуковника Михаиловића. Ако бисмо под партизанском слободном територијом посматрали искључиво делове земље где су партизани и војно и политички доминирали и где су старе власти успешно заменили новим, народноослободилачким одборима, а то би можда било и најисправније тумачење, онда би она обухватала неколико срезова, што у западној, што у источној Србији. Њихово средиште од септембра до новембра 1941. било је Ужице, град који није ослобођен партизанском војном акцијом већ су га Немци самостално напустили; потом су у град ушли четници, па су га неколико дана касније напустили и они и предали партизанској команди. Када је после месец дана у овом граду организована масовна прослава Октобарске револуције, уз иконографију као да се ради о граду у СССР-у, а у њему формиране и прве пролетерске јединице и нешто налик на револуционарну владу, постајало је јасно да комунисти полако прелазе на „другу етапу револуције“. Али то је био и почетак краја њихове власти у Србији.

Партизани и четници су заједно кренули на устанак. Због чега је дошло до сукоба с јединицама ЈВуО и како је почео грађански рат?

Узроци грађанског рата у Србији су бројни, сложени и дубоки, с коренима у свим противречностима и проблемима Краљевине и насилним разрачунавањем у политичким обрачунима које је обележило читаве генерације. За целовит одговор како је до тако масовног оружаног сукоба међу сународницима дошло, потребна су нам и тумачења других научних дисциплина: психологије, социологије, етнологије и антропологије. Поводи су већ видљивији. При томе, симплификована дилема да ли су грађански рат започели партизани или четници делује као наметнута и лажна. КПЈ је од свог оснивања, а поготово након бољшевизирања 1920-их, у континуитету неговала револуционарну платформу и с њом дочекала 1941, а она је у рату морала да значи и конфликт са свим другим снагама. Већ на почетку устанка комунистичко руководство испољило је нетрпељивост према својим политичким неистомишљеницима, који су по међународним нормама формирали администрацију и цивилну управу у земљи. Са врховима „буржоазије“ оличеним у међународно признатој влади у Лондону није било никакве споне, нити је постојала жеља за контактом. Пуковник Михаиловић са својим покретом представљао је за комунисте вишеструког непријатеља, пре свега јер је био виђен као представник политичких снага које ће им стајати на путу при покушају извођења револуције. И док је преговарао с њим, Јосип Броз је својим најближим сарадницима говорио да питање сукоба са четницима није ствар воље већ времена и погодног политичког тренутка. Такво расположење се убрзано преносило и на нижа партијска руководства. Иако историографија из социјалистичког периода није констатовала сукобе партизана са војно-четничким одредима пре новембра 1941, идентификовали смо у том временском интервалу 22 инцидента широм Србије, у којима су пале и људске жртве. Три четвртине тих сукоба иницирали су комунисти. Када им је, не по наредби са Равне горе већ иницијативом неколико локалних војно-четничких команданата одговорено силом (препадом на Ужице, у циљу освајања фабрике оружја), Јосип Броз је одлучио да крене у одсудни обрачун против свих „слуга Лондона“ који се више није дао локализовати. У том смислу, одговорност КПЈ за изазивање грађанског рата у земљи је неупитна. Ипак, сукоб с почетка новембра 1941. није успоставио и трајну историјску линију раздвајања два покрета. Све док врх КПЈ средином 1942. није поново наредио заоштравање политике према четницима, на терену је била присутна коегзистенција два покрета, у источној и јужној Србији манифестована и кроз сарадњу локалних команданата која је гдегде потрајала и до почетка 1943. године.

Кад је устанак сломљен у јесен 1941, већина партизанских трупа прелази у Босну. Шта се дешава с партизанима у Србији?

Након пада Ужица, партизанска војска, бројности око 13.000 до15.000 људи, убрзано се топила. С Врховним штабом партизанских одреда, према Санџаку није пошла главнина снага из земље већ можда њихов седми или осми део. Затим ће ти остаци јединица, окосница потоњих пролетерских бригада, залазити све дубље у НДХ. Месецима након губитка територије у Србији Јосип Броз се и даље држао Дрине и источне Босне, са идејом да је повратак могућ. Тек у јесен 1942. схватио је да тамо може да задржи само мање герилске одреде, а да ће се вратити тек онда кад ојача снаге до те мере да може да изврши борбени подухват који би личио на неку врсту инвазије. Онда се окренуо стварању жаришта партизанског покрета у српским покрајинама које су се од 1941. нашле у оквирима НДХ, а у којима се након усташког геноцида одвијала драма: прве партизанске бригаде и дивизије настајаће на српској Козари, у Крајини, Лици, српским деловима Славоније и Срема. Иако је с јединицама одлазио све даље, Брозово интересовање за Србију никада није опадало. Покрајински комитет КПЈ за Србију, задужен да руковођење даљим акцијама у земљи, остао је и даље чврсто везан и завистан од воље ЦК с Титом на челу. Прва ратна зима за њих је била изузетно тешка. Борци који су наставили оружани отпор су убијани, а њихове породице прогоњене и логорисане. Највеће страдање претрпела је група одреда у западној Србији, о чијој масовној погибији се после рата говорило као о „малој Сутјесци“. Остаци партизанских снага у Србији, који од пролећа 1942. до пролећа 1943. углавном нису прелазили број од 800 људи у целој земљи (тек почетком 1944. те снаге су нарасле на 4.000 људи, углавном на југу Србије), продужили су борбу у најтежим околностима.

У књизи сте се озбиљно позабавили злочинима над припадницима и симпатизерима партизанског покрета, али и злочинима самих партизана, који су до сада били прећутани. Када ћемо сазнати пуну истину?

Нова истраживања говоре да је партизански покрет у Србији 1941–1945. поднео велике жртве: војни губици износили су више од 60.000 погинулих, док су око 4.500 њих пали као цивилне жртве покрета, од руке домаћих антикомунистичких снага. Њима додајмо и хиљаде цивила – партизанских присталица убијених од Немаца. У тим бројевима, поткрепљеним и многим породичним трагедијама, комунисти ће налазити оправдање за спровођење властитог терора. Међутим, револуционарни терор у Србији није започео, како се то често мисли, као осветнички талас у октобру 1944, већ је „левих скретања“ било на терену у континуитету током читавог рата, услед чега је ван борбених дејстава живот изгубило око 2.500–3.000 цивила. То је укупан биланс терора у тзв. Ужичкој републици, али током наредних година и у другим зонама деловања партизана, на Космају и у зони Смедерева, у Топлици, Јабланици итд. Тај терор није био ни дивљи ни анархични, већ је долазио као последица директива комунистичког руководства. Неки од истакнутих потоњих функционера СКЈ управо су се прославили 1943–1944. по ликвидацијама тзв. народних непријатеља. По мом мишљењу, ове бројеве, као и конкретне ратне злочине, не треба посматрати изоловано нити одвојено, већ у контексту грађанског рата, по јасним хронолошким критеријумима, уз које се могу уочити сви стварни узроци злочина и одмазда – и да су ратни злочини били међусобно повезани. У грађанском рату између три стране у Србији погинуло је 1941–1944, што војника, што цивила, више од 12.000 људи. По ослобођењу од Немаца, грађански рат у миру који је КПЈ свесно продужила 1944 –1945. однео је, највише током револуционарног терора, можда и двоструко више жртава. Грађански рат доживљавао је свој врхунац, а поделе су постајале трајне, добијајући историјску димензију. Док се с овим злочинима не суочимо и не извучемо историјске поуке, ризикујемо да друштво на овом трусном подручју изнова и изнова улази у нове сукобе и поделе. Нажалост, моћ историчара да утиче на те процесе је врло ограничена.

Партизани су истицали своју дисциплину и морал и градили култове народних хероја. Шта је истина, а шта је мит?

Могло би се рећи да је комунистичка организација исклијала из пукотина друштва Краљевине Југославије: из немоћи државе да уведе дух закона у институције, омогући пуну демократизацију друштва, ублажи нагомилане економске проблеме, створи адекватну културно-просветну мрежу која би село извукла из немаштине, коначно, и да реши национално питање. Остаје отворено питање колико је све то и било могуће у кратком временском року, након 1918. и тешких последица Великог рата. Пошто су мере опоравка потрајале деценијама, нови нараштај, са новим веровањима и идеалима, почео је широм Европе, па и у Југославији, да излаз тражи кроз тоталитарне изазове, било слева или здесна. Тај притисак, који је дуго струјао читавим друштвом, није био много видљив пре 1941. Али број потенцијално идентификованих са Павлом Корчагином, главним ликом буквара револуције „Како се калио челик“, на почетку устанка и револуције у Србији није био мали. Баш ту, на социјалном дну, регрутована је већина потоњих „народних хероја“, који су једино у радикалном раскиду с прошлошћу могли да виде и могућност за сопственим напредовањем. Као и својевремено у Наполеоновим трупама, и Брозови војници су, како се показало, у својим торбама „носили маршалску палицу“. Њихов руководећи кадар, неретко потекао од војнички неискусних младих људи, с временом се калио у борбама и постајао способан да управља герилским јединицама. После временске дистанце од неколико деценија тешко је установити кога су у највише послератно звање народног хероја препоручиле ратне заслуге, а кога пак партијске потребе. То се посебно види из хронологије њиховог избора: у Југославији је 1942–1946. проглашено свега 170 народних хероја, а 1949–1953, када се ушло у сукоб са СССР-ом и када је требало створити мит о аутентичној револуцији, још 1.141 особа ушла је у овај партизански Пантеон. У Србији је тај однос 85:15.

Може ли се направити разлика између партизана и комуниста, као авангарде партизанске гериле? И да ли је могуће измирење између монархистичког и републиканског антифашизма?

Подсећам на речи великог Жарка Видовића да су Срби у Другом светском рату били пре свега „логорашка нација“ и да су четири петине жртава пале у логорима, пре свега у НДХ, а не у рату четника и партизана око којег се и данас препиремо. Истина је да је Србија 1941–1945. имала два антифашистичка покрета, Равногорски и Народноослободилачки. И да је Равногорски покрет и у историјској науци, али некако инстиктивно и у читавом народу, рехабилитован током последњих неколико деценија. Чини се да је дефинисање појма српски партизан данас приоритет, пре свега због прављења разлике између партизана који су 1941. пошли да се боре за слободу и социјалну правду, и КПЈ, која је од свог оснивања имала суштински антисрпско деловање. Поготово истичем чињеницу да је око 75% погинулих партизана из Србије пало 1944 –1945. на Сремском фронту, у Славонији, широм Босне, у борбама за ослобођење Загреба, па све до пред Трст. На њиховим породичним споменицима данас стоји крст, а на спомен-плочама палих бораца уписани су под петокраком. Зато сматрам да и њих данас треба на својеврстан начин рехабилитовати, ослободити комунистичке хипотеке. И зашто не, у јасној државној стратегији, кроз добро осмишљену меморијализацију, наћи простора за коегзистенцију оба наратива. Тако би 31. август као дан устанка могао да буде доминантно равногорски, а 20. октобар као дан ослобођења Београда празник у ком доминирају заступници српског партизанског наратива. Заједнички празник могао би бити, по угледу на руска искуства, 9. мај, Дан победе над фашизмом. Исто онако као што су, у истој колони, на стрељања у београдским Јајинцима или нишком Бубњу (подсећам да се управо, некако тихо, навршило 80 година од пробоја логораша на Црвеном крсту, где су заједно на жицама изгинули некадашњи четници и партизани) заједно као непријатељи нацизма одвођене присталице КПЈ и ЈВуО, данас треба слободно да корачају њихови потомци, потврђујући да су једно и недељиво. Тиме ће и 1941. година можда коначно бити окончана – и постати историја.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације