ФАНТОМ У БИБЛИОТЕЦИ: Пред читаоцима наставак капиталне студије "Битка за прошлост"

ПОРЕД свега осталог, у књизи "Битка за прошлост" сам довео у питање тврђење Енвера Казаза, професора књижевности на Универзитету у Сарајеву, да је бошњачки националистички дискурс о Иви Андрићу потекао из српске књижевне критике.

Фото Танјуг

Уместо да бошњачки националисти тврде да је Андрић мрзео ислам и Бошњаке, Казаз каже да то у ствари заступају "великосрпске" интерпретације дела Иве Андрића и да овај бошњачки дискурс то само понавља: бошњачка националистичка читања Иве Андрића, која тврде да је Андрић мрзео Бошњаке, само "овјеравају великосрпске интерпретације засноване на тобожњој хисторијској кривици Бошњака" (Kазаз, 2012: 323). Казаз такође позива постструктуралистичку интерпретацију да "деконструира постојећи интерпретацијски контекст (наиме, онај идеолошки, тј. доминантно великосрпски, који и јест наметнуо став о Андрићевој литератури као исламомрзитељском и противбошњачком тексту)" (исто: 325). У књизи "Субверзивне поетике", у којој је елаборирао ову тезу, Казаз није понудио ниједан пример те наводне великосрпске критике Иве Андрића, али се четири године касније вратио овој теми у есеју "Критика мржње и утопија љубави" (2016), где је и изоштрио фокус и навео два примера. Бошњачки националистички дискурс о Андрићу оптужује Андрића за подстицање шовинизма према Бошњацима, а у овом есеју Казаз преусмерава ту оптужбу са Андрића на српску књижевну критику. Он тврди да Бошњаке, као "демоне које треба уништити" (Kазаз, 2016) у свом "османофобном дискурсу" представља "великосрпска књижевна критика", а не Андрић, како бошњачки националистички критичари верују. Као што се може видети, оно што бошњачка националистичка критика каже о Андрићу - да је подстицао на геноцид над Бошњацима, или га барем легитимисао - Казаз приписује тим "великосрпским критичарима": они позивају на геноцид над Бошњацима. Националне идеологије Бошњака и Срба, тврди Казаз, употребљавају дело Иве Андрића на исти начин, и претварају га у бојно поље. Оне схватају књижевност на исти начин, мере је истим мерилима и користе је у политичке сврхе на једнак начин. Казаз тврди да те "великосрпске интерпретације" претходе, а да бошњачки националисти само понављају, потврђују и оверавају то што се тамо може наћи:

Фото Промо

"'На Дрини ћуприја' свођена је у таквим интерпретацијама на плакат који одражава хисторију међунационалне мржње, прије свега српске и бошњачке у БиХ, док је 'Писмо из 1920.' због става његовог јунака да је Босна земља мржње постајало политичком паролом.

По том је та врста читања наметана образовном процесу, па је у основношколским и средњошколским лектирама Андрићева литература тумачена као идеолошка платформа на којој се уобличује слика националног и религијског Другог као демонског свеповјесног непријатеља." (Kазаз, 2016)

У овом есеју Казаз је навео два примера те наводне великосрпске критике дела Иве Андрића: Предраг Палавестра у својој "Књизи о Андрићу" и Бранимир Живојиновић у једном чланку објављеном у "Свескама", периодичној публикацији Задужбине Иве Андрића у Београду, наводно су понудили оправдавање рата у Босни и Херцеговини и манипулисали насловом приче "Писмо из 1920" (Kaзаз, 2016). Казаз није објаснио природу њихових тврђења, нити је указао на одређене странице у њиховим публикацијама, али ако читалац хоће да провери те оптужбе, видеће да Палавестра не помиње време писања ове приче нити расправља о њеном наслову, а Живојиновићева кратка уредничка белешка ову причу и не помиње, а камоли да манипулише њеним насловом - да и не говоримо о томе да ниједан од ова два аутора не нуди никакво оправдање за рат...

Казаз је остао доследан у одбијању да наведе било какве доказе за своје тврђење, али је прошле године Ненад Величковић прихватио мој позив и у поглављу у једном зборнику анализирао тај наводно српски националистички дискурс о Иви Андрићу - и предочио његове бројне примере (Veličković, 2020a). Није јасно због чега је Величковић одлучио да измести ову дебату из језика на којем је написана и бошњачка националистичка критика, и "Битка за прошлост", и моја полемичка размена са Енвером Казазом, и да је пренесе у енглески језик, но ја могу само да будем захвалан за ову могућност да објасним властите погледе, и да анализирам Величковићеве аргументе...

Ненад Величковић, професор српске књижевности на Универзитету у Сарајеву, треба да одговори на следеће питање: ако девет аутора о којима расправља представљају српски дискурс (the Serbian discourse) о Андрићу, шта ћемо са ауторима са овог (мог) списка? Нема једног српског дискурса о Андрићу - има много српских дискурса о њему, један од њих би лако могао бити националистички, па као такав представљати еквивалент бошњачком националистичком дискурсу о Андрићу који сам анализирао у "Бици за прошлост".

(Из књиге "Фантом у Библиотеци, Постоји ли српски националистички дискурс о Иви Андрићу?" др Зорана Милутиновића, професора јужнословенске књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу Лондон, у двојезичном српско-енглеском издању "Геопоетике издаваштва").

Препоручујемо

Друштво

0 0

АНДРИЋ И МУСОЛИНИ: Сурово безобзиран, за масе - идеја жртве

15. 03. 2022. у 14:08

Култура

0 0

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ ПОЗНАТИ НОБЕЛОВАЦ: Иво Андрић се оженио тек u седмој деценији, а након смрти жене, разболео се од туге

13. 03. 2022. у 14:05

Култура

1 5

АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА НИЈЕ ИЗМИШЉЕН ЛИК: Ово писмо било је необорив доказ њеног постојања

24. 02. 2022. у 17:02

Друштво

0 0

СУМЊА ДА ЈЕ ЛАЖИРАН: Мистерија Андрићевог тестамента, политика умешала прсте?

21. 12. 2021. у 09:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације