ЦЕЊЕН РОМАНОПИСАЦ, НЕСХВАЋЕН ПОЛИТИЧАР: Двеста година од рођења Јакова Игњатовића, аутора "Вечитог младожење"

У СЕНТАНДРЕЈИ, варошици Горње Угарске, тачно пре два века рођен је зачетник реалистичког друштвеног романа код Срба Јаков Јаша Игњатовић.

Ћипровачка црква (1753) у којој је крштен Јаков Игњатовић, Фото Архива БМС

Био је цењен књижевник и новинар, али међу сународницима и несхваћен на пољу политике, нарочито у време пресудних револуционарних догађаја 1848/1849. године.

У част овог великана из плејаде наших умних и образованих сународника, Библиотека Матице српске ових је дана приредила електронску изложбу (ауторка Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић) али остаје непознаница да ли ће јубилеј подстаћи наше позоришне посленике да још једном поставе на сцену његово најпознатије дело "Вечити младожења", објављено 1878. у часопису "Српска зора".

Последњи пут главни јунаци ове трагикомичне приче из редова породице Кирић, премијерно су "крочили" на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду децембра 2016. године по идеји тадашњег управника др Зорана Ђерића и редитеља Даријана Михајловића, а по тексту Петра Грујичића. Претходно је "Вечити младожења" постављан на ову позорницу четири пута у периоду од 1932. до 1963. године, а потом је уследило затишје дуго 53 године!

- Представа тренутно не живи ни на једној позоришној сцени у Србији. Наше великане немамо право да гурамо у заборав, већ да пронађемо начине да на те наше златне, а маргинализоване писце и њихова дела подсећамо данашње генерације. Покушава то Стеријино позорје, Академија уметности и СНП - каже, за "Новости", др Ђерић.

Фото Архива БМС

Уз све одлике доброг књижевника Игњатовић је био и визионар што речито потврђује његова забелешка о вољеној Сентандреји, барокној варошици која је 1690. године током Велике сеобе постала значајна српска насеобина када је овамо стигло око 8.000 Срба предвођених патријархом Трећим Чарнојевићем. Са њима из Призрена дођоше и Игњатовићи.

- И када у Сентандреји једном нестане Срба, а једном ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови ће остати као споменици њиховог духа и живота - записао је Игњатовић крајем 19. века.

Збиља, данас у овом прелепом градићу могуће је сабрати једва стотину српских душа.

Ауторка изложбе у БМС о Игњатовићу Татјана Богојевић каже да је пребирајући по расположивим документима, запазила колико су Јашу који је писао реалистично и без додворавања било коме, његови савременици погрешно разумели. Имао је, притом, и веома изражен осећај за национално, за хармонију и мир међу народима, а љубав и однос према свом народу најбоље описују ове његове речи:

"Па какве су мелодије, какве ли игре у Србина! Кад је Србин весео, он радо игра. Гајде му управљају ногама, а песма гајдама. Кад ко страни чује гајде, чини му се да је њихов глас једностручан; али Србину није тако. За свако радосно или жалосно чувство има онде свога звука. Гајде су у игри само један део душевнога занимања; други део је песма, а трећи - сама игра. Кад се све ово скопча, тек онда произлази красна целина."

Игњатовић се школовао у родној вароши, затим у гимназији у Вацу 1834/1835. па у Острогону 1835/1836. године. У Пешти је од 1837. до 1839. студирао филозофију и права.

Револуционарне 1848. године, на Мајској скупштини која је у Сремским Карловцима заседала од 13. до 15. маја, заступао је сународника из Чобанца, села угнежденог између Сентандреје и Пеште. На том сабору проглашена је Српска Војводина, а Јаков је изабран за члана Главног одбора са задатком да спроводи усвојене скупштинске одлуке.

Фото Архива БМС

Попут Јована Хаџића (Сомбор, 1799 - Нови Сад, 1869), једног од оснивача и првог председника Матице српске, у свету књижевности познатог под именом Милош Цветић, ни Јаков Игњатовић није сматрао мудрим да се Срби одвајају, па чак ни супротстављају Мађарима. Под теретом тог неслагања, јула 1848. ухапшен је под оптужбом да је мађарски шпијун и изведен пред војни суд. Шест недеља провео је у затвору. По изласку на слободу уређивао је "Вестник", а почетком 1849. одлази у Београд и уређује "Србске новине". Писао је под псеудонимом Огњановић.

У Београду је радио као журналиста до 1850. године, а затим је путовао по свету. У периоду од 1850. до 1853. о његовом животу не зна се ништа. Проносиле су се гласине да је ратовао у француској Легији странаца, али он то никада доцније није потврдио нити оповргао.

Појавио се после три године и од тада видљиво учествовао у јавном животу аустроугарских Срба. У Пешти од 1854. до 1856. године уређивао је Летопис Матице српске и у том часопису, у наставцима, је објављивао свој роман "Ђурађ Бранковић".

У Сремским Карловцима, у периоду од 1854. до 1856. године, био је секретар патријарха Јосифа Рајачића, али због сукоба са њим, убрзо одлази у Нови Сад и запошљава се као јавни бележник. Када је 1861. Светозар Милетић постао градоначелник Српске Атине, Јаша је био велики бележник, а затим и посланик за Велики Бечкерек у Угарском сабору 1861. и 1864. године.

Фото Архива БМС

Из политичког живота повукао се последњих година свог живота. Када је Народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао и два пута је биран за посланика. А када је та странка напустила Мађаре, Јаша је, супротно огромној већини Срба у областима данашње Војводине, остао доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је добио епитет "мађарон" и био је приморан да живи одвојено од српског друштва, све до своје смрти 1889. године.

Због свог целокупног књижевног опуса, годину дана пре смрти, изабран за дописног члана Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао орденом Светог Саве трећег степена.

Писмо супрузи Симе Сарајлије, Фото Архива БМС

Два пута младожења

У ДВА наврата Игњатовић је званично био младожења. Први пут је склопио брак са Анком Фехировом из Пироша (Руменка), са којом се растао после две године. Друга жена била му је Христина Недељковић, која је рано умрла као и њихов син Владимир. Последње године провео је уз удовицу Јелену Татић. Умро је у Новом Саду 1889. године и почива на новосадском Успенском гробљу.

Препоручујемо

Култура

0 5

ТЕШКЕ ТЕМЕ СУ ПРОТЕРАНЕ ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ: Жељко Пржуљ о свом новом роману "Лов на Мирослављево јеванђеље"

11. 04. 2022. у 15:00

Култура

0 1

ЗЛАТНИ ДАР И СТРАШНА СУДБИНА: "Мек као душа", каже наш народ за добар и свеж хлеб

05. 04. 2022. у 19:21

Култура

1 3

НЕМАЊА ДЕВИЋ – Ново читање партизанског наратива

23. 03. 2022. у 15:06

Култура

1 4

ОБЈАВИО 40 КЊИГА, НЕМА ЖАНРА У КОМЕ СЕ НИЈЕ ОКУШАО: Богата биографија Милована Витезовића

22. 03. 2022. у 11:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације