КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Суштина ствари - Драган Марковић, "Машина"

У збирци песама Драгана Марковића "Машина" (СКЗ 2020), уоквиреној најпре човековом жељом да буде упамћен (Епитаф безигдеикоговићу), а потом ипак заборављен (Епитаф коленовићу), записано је све што одликује суштину малих великих ствари, као и све што се у свету по законима који од човека не зависе једначи.

Фото: Приватна архива

Сам оквир збирке, што нам казују две наведене песме, релативизује појмове усамљености и убогости, уважености и битности. Зато је "Машина" и књига о размерама и односима, о (не)стабилности и крхкости, о (не)постојаности, о чему сведочи читав ланац контраста јер човек је производ "трусне дармар архитектуре/лакше се сурва него кућица мравља" (Архитектура), јер човек је "тек обична крнтија", а његови снови "у пламену тапија" (Човек). Насупрот њему, мрави "небо мисле" (Мрави), ходају по таваници, подједнако вешто као по земљи и могу да носе "мрву од себе огромнију" (Мрва). Мрави "немаху слугу", "сви беху господари", они су "светлоносци". Насупрот њима, "људи су тумарави,/губари и глодари" (Господари).

На основу наведеног лако уочавамо парадокс - мрави су носиоци светлости, а људи представници таме. Мрави су симболи постојаности, снаге и слободе, а људи нестабилности, немоћи, дехуманизације, неслободе. Мрави не одступају од закона утврђених природом, зато су од природе и поштовани. Свет човека не заснива се на поштовању већ на различитим облицима лицемерја. С њим и готово сваком његовом чинидбом иде и смрт. Страшна спонтаност те везе показана је у изузетним песничким сликама од којих овде издвајамо тек једну: "Кад косац широко измахује,/коса тупом страном помилује/влатове које у повратку сруби./Смрти једнако ничу млечни зуби." (Клатно)

Шта би могло бити противтежа вечно младој смрти? Постоји ли уопште таква тековина? Лирски субјект, увек на путу, ништ, тек са штапом у руци и свицем "насред чела" (Сиромашак), ослушкујући глас Вишњег налази је у речи, у стиху као "златоустој кући" (Учитељ). Та његова кућа једино је што може ставити на располагање људима затеченим у "разјапљеном свету", под "небом окорелим" (Црни сепет). На том месту уочавамо још један парадокс - онај који је на путу, никада просеченом, који је "у само средиште сумње запућен", од "ситих стихова" другима гради кућу, сам остајући вечно "раскућен". Што су му стихови ситији, то је он ништији. Та чињеница обнавља наша знања о природи стваралачког процеса, бићу ствараоца и његовој судбини. Ипак "Поезија је необичит говор/који нас откључава..." (Одвикавање).

Насупрот таквом говору, када речи не чине "златоусту кућу", стичу другачије "моћи" манифестоване у котрљању "тандрк-менажерије" (Речи). Шта би све она могла бити? Да ли симбол гордости "мршавих песника", "грдних градова" (Грдни градови), ратова и ратника или пак машина које хаос "преображавају у уздање" (Блажено незнање), а о којима лирски субјект не зна ништа?

Могући одговор на то и друга питања можда ћемо наћи у Мрвама, Капима, Трнцима и Крицима који чине ову збирку, под чијим окриљем, у повлашћености, увећавамо знања и о томе шта све може израсти из надахнућа, из сенке и мрака самог песника записаних на листу "танкоћуте хартије" (Варка).

Препоручујемо

Култура

0 0

ДЕЛА КОЈА ОДОЛЕВАЈУ ВРЕМЕНУ: Објављено 13. коло Антологијске едиције "Десет векова српске књижевности"

07. 06. 2022. у 09:24

Култура

0 0

ПОВРАТАК СВЕТАЦА ПОСЛЕ СТОЛЕЋА ЛУТАЊА: Зборник о Ермилу и Стратонику - мученицима београдским (ФОТО)

07. 06. 2022. у 14:30

Култура

0 0

ДЕНГ ЂУН: Век туге и радости

07. 06. 2022. у 06:00

Култура

0 0

НАГРАДЕ ЗА ЧУКИЋЕВУ И ПОПОВИЋА: На свечаности у Југословенској кинотеци уручено признање "Златни печат"

07. 06. 2022. у 07:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације