ЕКСКЛУЗИВНО Сара Томко, звезда серије "Домаћи ванземаљац": Најтеже је бити човек!

СИГУРНО да јесте гледаоце серије "Домаћи ванземаљац" привукао ТВ екрану Хари Вандершпигл, симпатични свемирац кога фантастично глуми Алан Тудик, али су се већ "на прву лопту" сви "заљубили" и у Асту Твелветрис - брижну медицинску сестру, жену која је прошла кроз породично насиље и ћерку дала на усвајање, али пре свега "обојену" грађанку претежно белог, малог града. Лик који је одлично изградила глумица Сара Томко.

Фото: Фокс

Направила ју је тако да је Аста, већ од прве сезоне, срце које (можда најснажније) куца у серији. Док премијерно на каналу Фокс, понедељком у 22.00, пратимо 11 епизода друге сезоне ове, иако научнофантастичне по жанру, врло дирљиве и емотивне серије, мали подсетник - Аста је на крају прве сезоне открила Харијеву тајну, да он није човек. Ипак се бринула о њему, што претежно наставља да ради и у новом циклусу "Домаћег ванземаљца", иако Хари жели да убије све на Земљи. Осим ње.

У ексклузивном разговору за "ТВ новости", Сара Томко открива да ју је лик Асте пре свега привукао јер је слојевит, и признаје да је играјући њу откривала поново неке делове своје душе:

- Када сам добила улогу, било ми је важно да није испразна, да је тродимензионална и сврсисходна. А "моја" Аста је и више од тога - почиње причу за "ТВ новости" Сара, која ће ускоро, 19. октобра, напунити 39 година.

Фото: Фокс

Kако бисте описали Астино "путовање" кроз актуелну, другу сезону?

- Мени је лично ова сезона била доста лакша од прве, јер је тада Аста била тужна, прошла је кроз много тешких ситуација, да би на крају "заглавила", ни мање ни више, него са ванземаљцем. Као да јој није било довољно што иза себе има мужа који ју је тукао, ћеркицу коју је морала да да на усвајање, па да јој опет, кад се појавила у њеном животу, објашњава зашто је то тако морало да буде... У другој сезони Аста постаје чак и комичарка, што ми је било изненађујуће, па сам сценаристу Криса Шеридана једном повукла на страну и питала га како мисли да тако глумим, јер то, чини ми се, није Аста из претходне сезоне. Није више љута, тужна, ни саркастична. Сада уме да се забавља, да пусти косу и да се шали, да се, пре свега, сјајно забавља. Тај заокрет ми је био посебно занимљив. Поново се повезује са ћерком Џеј. И мада су и даље у веома компликованој, некако незгодној вези, покушавају да схвате шта су једна другој... Ма, предивно "путовање" је било и за Асту и за мене у другој сезони.

Некако се чини да друштво има и да ће увек имати фасцинацију ванземаљцима. На који начин ваш "Домаћи ванземаљац" потхрањује митологију о тим "малим зеленим"?

- Мислим да, пре свега, радимо сјајан посао подсећајући публику да дефинитивно могу постојати ванземаљци који шетају међу нама и да их вероватно има. Серија је дивна јер у њој ванземаљац Хари заправо на путу да пронађе саосећање према човечанству. А то нам разбија уобичајено мишљење и тенденцију да ванземаљце замишљамо као тамо неке зликовце који ће, очигледно, доћи на Земљу и све нас поубијати. А, ето, ми кроз серију заправо показујемо да, океј, можда нас Хари није убио зато што је забрљао, али се заљубио у нас као врсту и више не жели да нас сатре. У серији можете препознати и пронаћи такво саосећање и према било којој другој врсти коју не познајемо, или ми њу не разумемо. "Домаћим ванземаљацем" подсећамо једни друге да смо сви ти "други", а несаосећање за то је медвеђа услуга читавом нашем друштву.

Онда је, заправо, научна фантастика моћан начин да се стекне ближи увид у човечанство.

- Како да не. Подстиче вас да размишљате ван оквира и да схватите да смо ми сви на једној стени која плута свемиром, међу ко зна још колико њих. У научној фантастици је сјајно што нас подстиче да размишљамо изван ове хемисфере и да дамо шансу претпоставци да постоје друге Земље, други ентитети и неки други, већи смисао живота. Јасно ми је да је застрашујуће размишљати о томе колико смо мали у поређењу са нечим што би "тамо негде" могло да постоји. Лично, осећам се толико дубоко повезано са универзумом и са другим бићима овде и тамо, да ми је необично драго што могу да будем део жанра који то слави.

Хоћете да кажете да је питање ко је ту, заправо, ванземаљац?

- Знате, оно што је у серији најироничније је то што се чини да је ванземаљац једини прави, нормалан човек. А толико је још примера "других" у серији - градоначелник Бен са својим свећама, заменица Лив која само покушава да буде вољена, шериф Мајк са свим унутарњим превирањима, а он само жели да га отац прихвати... Све су то ликови који се осећају као аутсајдери, било у својој професији или у сопственом животу, тако да ми је, из те перцепције, страно да се осећам човеком.

Али је Аста ипак онако "људски" прошла кроз сав бол и хаос који јој је донело породично насиље, супруг ју је малтретирао, ћерку је дала на усвајање... А опет је тако мека и брижна према другима. И, што је можда најважније, и даље уме и хоће да воли?

- У мом кратком времену овде на овој планети, научила сам да смо као људи сви ми компликована бића. Зато се трудим да када налетим на некога ко можда није баш најбоље расположен, покушам да га гледам са саосећањем. То ми је увек помагало. А то је и нешто што сам морала да научим. Одрасла сам у великој породици у којој сам се увек осећала као нека врста мировњака. Сви су знали да могу да разговарају са мном. Увек сам била захвална што могу да помогнем људима, а Аста је иста таква. Увек је била сјајна у бризи о другима. Али је најинтересантнија њена брига о себи. Дакле, саосећање које има када пролази кроз болан процес заправо се само рефлектује на сазнање да и други људи болују и пате. Она то разуме и зато може и хоће да иде даље без горчине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације