КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим "књигама о..."

ЧУДНЕ су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме.

FOTO: Приватна архива

Писцима Давиду Албахарију и Жарку Радаковићу, ауторима "Књиге о фотографији" у издању "Лагуне", припала је недавно награда Дома културе "Студентски град" за најбоље дело нефикцијске прозе - које се, по мишљењу жирија, издвојило по својој необичној форми и по плодном есејистичком сусрету две изграђене стваралачке поетике.

За Радаковића, плодног писца и преводиоца, ова о фотографији постала је најновија у низу "Књига о...", премда, како открива, није такав серијал свесно унапред планирао.

*Повезује ли ипак некакав концепт, план, ваше есејистичко-епистоларне књиге настале из преписки са пријатељима писцима, на одређене теме?

 - Књиге на одређену тему, каква је и "Књига о фотографији", нису унапред биле планиране као "књига о...". Ствари су се у том правцу развиле случајно. Нису настајале ни изричито епистоларно. На пример, прве две моје заједничке књиге, писане са Скотом Аботом - "Понављања" и "Вампири" - писане су пошто је један од аутора први написао свој део, да би на њега онда реаговао други, па су онда тако оба дела и објављена, хронолошки, као две књиге у једној. У "Књизи о пријатељству" обрнули смо редослед: објавили смо, на предлог уреднице Јање Стјепановић у "Лагуни", најпре текст који је касније настао, тако нам се учинило адекватнијим. Хтели смо да покажемо како из (Скотове) нефикције настаје (моја) фикција. А да ће то бити "књига о..." нисмо ни сањали. Књига се почетно звала "Ми" (под тим насловом она сада управо излази у Америци). Да ће се моје писање сличних књига низати као "књиге о...", ни то нисам ни сањао, а постало ми је јасно тек после Давидове и моје "Књиге о музици".

FOTO: Приватна архива

*Шта вас је то "Књига о музици" навела да увидите, а показало се као пресудно?

- Тада сам помислио да би везивање за одређену тему могло да ми буде нека врста ауторске "књижевне опсесије" и "књижевног задатка". На једном гостовању у Загребу, после јавног разговора са Звонком Маковићем о уметности Јулија Книфера, помислио сам да бисмо Маковић и ја могли заједно да пишемо књигу о уметности (онако како смо радили Давид и ја, пишући о музици), а то сам Маку и предложио, и он се и прелиминарно сложио, али смо онда ствар заборавили. Али успех Давидове и моје "Књиге о музици" био је кључан: заједничко писање тада подстакло је Давида и мене да наставимо. На питање о чему да пишемо Давид је предложио - о фотографији. Она јесте одувек била медиј наше генерације, и упустили смо се у приповедање на подлози фотографије. Тако је почело, и одвијало се маестрално. Подстицали смо један другог. Кретали смо свакојако, у свим правцима, увек заједно: и нефикционално, и фикционално.

FOTO: Приватна архива

*"Књига о фотографији" остала је доследно везана за предмет књижевног истраживања - за фотографију. А "Књига о пријатељству", писана у коауторству са Аботом?

- Она, рецимо, није имала никакву унапред дату оријентацију. Пре је требало да обухвати горући сегмент заједничког живота два аутора, да се држи додирних тачака њихових текућих заједничких искустава. А "пријатељство" је ту углавном резултовало из књижевног истраживања. Дакле, наслов је произашао из чина писања. Док је наслов "Књиге о фотографији" постојао унапред, и њега смо се држали, чак и кад смо се удаљавали од фотографије, приповедајући у правцу истраживања нечега изван те теме. Фотографија је ту увек остајала полазиште. И могло би се рећи да је нефикционално, есејистичко, у књизи било само оквир за фикционално приповедање. У Давидовим предлозима ја сам видео у сваком тренутку најсветлије упутнице за даље кретање. Оваква симбиоза ме је величанствено обогаћивала и ослобађала.

* Да ли то доживљавате као благодет посебног, јединственог споја два писца, или свако заједничко стварање обогаћује? 

- Чудне су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме. Можда и зато што је писање по себи увек самотни чин, па пише се у самоћи, у ћелији. Али сада, радећи заједно, намеће се и нека необична социјалност. Наједанпут су аутори један другоме и први читаоци. Давид је мени био и нека врста прототипа читаоца за кога пишем. Реагујући на његово написано, писао сам непосредно за њега. У раду са Скотом је то било мање тако, а више нека врста заједничког излажења на сцену, пред публику која нас унапред чека. Рефлектори су упаљени, осећамо трему. Са Давидом је било другачије: увек смо били сами један пред другим, а да ће то касније неко трећи да чита, било нам је неважно. Писали смо један за другог. И осећали смо се величанствено.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Култура

7 0

КАЈАЊЕ ПРЕДСТОЈИ: Дантеова "Божанствена комедија" у режији Франка Касторфа у БДП

01. 11. 2022. у 10:49

Култура

1 0

ЗАПАД ОВЕ ТЕХНИКЕ У РАТУ ПРОТИВ НАС ОДАВНО КОРИСТИ: Фантазија постаје стварност, лаж постаје истина

01. 11. 2022. у 10:32

Култура

0 0

ПОЧИЊЕ ФЕСТИВАЛ "БЕЗ ПРЕВОДА": "Атеље 212" доноси "Ролеркостер"

01. 11. 2022. у 09:40

Култура

0 0

ЈЕСЕН У ПРИЗРЕНУ: Дом културе „Грачаница“ и Галерија уметности Приштина организују ликовне сусрете

31. 10. 2022. у 17:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације