ПОГЛЕД ИСКОСА: Драгуљи унутрашњих визија

КОЈЕ тајне крије живот Саве Шумановића, славног српског сликара, у Паризу? Чарна, девојка несвакидашњих знања и интуиције, проналази на новобеоградском бувљаку досад непознату бележницу "Моја срчана заоставштина" Саве Шумановића.

Фото: Промо

Наратор, историчар уметности ушао у седму деценију живота и Чарна, на основу бележнице, развијају причу о Шумановићевом животу, љубавима, душевној болести и његовим кључним сликама, посебно о ремек-делу "Пијана лађа". Уместо да пише романсирану биографију, Драган Јовановић Данилов, ерудита и врстан познавалац сликарства спаја и измирује узбудљиво прозно ткање и бриљантно написан дијалошки есеј о Шумановићевом сликарству. После Андрићевог "Разговора о Гоји" и "Књиге о Микеланђелу" Милоша Црњанског, сада смо у оквиру овог романа добили једнако фасцинантан текст, али овог пута о нашем сликару Сави Шумановићу. Писан храбро, сочно, непредвидљиво, даниловљевски, у септембру ове године објављени роман "Јелен ноћи" код издавача "Вукотић медија", читамо као књижевни споменик једном од највећих српских сликара.

Одиста, ко је тај волшебни Данилов, песник, романописац, есејиста и ликовни критичар? Шта препоручује његове књиге, посебно ову о Шумановићу? Не можда ни то да је образован као историчар уметности, јер већина од до сада 5.000 дипломираних са те катедре нестала из јавног живота, а да не помињемо не владање вештином писања. Значајнији је податак о његових три стотине написаних текстова за каталоге ликовних изложби и, још више, ауторство у монографијама сликара Василија Васе Доловачког, Љубодрага Јанковића Јалета, Жељка Ђуровића, Предрага Вукичевића, Дамјана Ковачевића, Драгослава Живковића и, у припреми, Лазара Возаревића. Уз таква искуства, роман о Шумановићу постаје делом и исповест самог писца, о његовим жудњама, страстима и потрага за књигама по београдским и белосветским бувљацима и антикварницама. Није ово први да један књижевник продре и интуицијом свог "трећег ока" даље и дубље види од официјелних стручњака. Сетимо се само есеја о сликарима Олдоса Хакслија, Томаса Мана, Беле Хамваша и других. Ако читалац хоће дубински да се обавести о поривима, слутњама и разлозима настанка Шумановићевих слика не треба да чита обимне студије у монографијама историчара уметности попут Димитрија Башичевића и Љубице Миљковић.

Драгуље унутрашњих визија, храброст заснивања оригиналних теза и срму лепог језика, који одиста кореспондира и води дијалог са Шумановићевим сликарством, наћи ће код Данилова. Управо зато што је помно проучио све до чега је могао да дође о овом сликару, он је могао да превазиђе претходне истраживаче, синтезом која је поетска визија и стога тачна, јер више одговара сликарству од хладне, дискурзивне надградње. Роман отвара Давидов псалам "Као што јелен потоке тражи, тако и моја душа за тобом чезне, Боже!". Остало препуштамо читаоцу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације