Култура

НЕСЛУЋЕНИ ДОМЕТИ РОМАНЕСКНОГ ЖАНРА: Сто година од смрти великог француског писца Марсела Пруста

25. 11. 2022. у 16:20

Прошлог петка, 18. новембра, навршило се сто година откако је, у педесет првој години, преминуо један од највећих писаца француске и светске књижевности Марсел Пруст.

НЕСЛУЋЕНИ ДОМЕТИ РОМАНЕСКНОГ ЖАНРА: Сто година од смрти великог француског писца Марсела Пруста

Прустово животно дело, вишетомни роман "У трагању за изгубљеним временом", представља један од најуспелијих израза новог, модернистичког сензибилитета, који је почетком прошлог века, обележио књижевно и уметничко стваралаштво уопште. Истовремено, оно је и сведочанство о оригиналном уметнику, којем је пошло за руком да укаже на нове, дотад ненаслућене могућности романескног жанра. Већ су први читаоци Прустовог романа, међу којима је био и наш Слободан Јовановић, непогрешиво препознали иновативност његове прозе. У приказу објављеном у "Српском књижевном гласнику", у фебруару 1922, само неколико месеци пре Прустове смрти, у тренуку кад Прустов роман још увек није био ни објављен ни написан у целини (прва свеска "Трагање" штампана је 1913, а последња, недовршена, 1927, пет година после Прустове смрти), Јовановић је, хвалећи Прустов стил и суптилност његових психолошких анализа, назвао Пруста "једним од првих приповедача новог времена".

Јовановић је скренуо пажњу на још једну важну особину Прустове уметности: иако несумњив иноватор, Пруст ниједног тренутка није напустио нити довео у питање славну француску књижевну традицију. Напротив, неке од најуспелијих страница "Трагања" могу се разумети као омаж великим француским писцима којима се и он сам дивио, Сен Симону, Балзаку, Флоберу. У причи о болешљивом дечаку који је замало протраћио живот у ефемерним друштвеним задовољствима, Пруст, попут Балзака, пише о снобизму и друштвеној амбицији, доводећи у питање друштвене мотиве појединца, инструменте социјалног успеха и аутентичност његовог односа према другима.

Иако је још 1920. године, за други том свог романа, "У сени девојака у цвету", добио Гонкурову награду, прави живот "Трагања" у француској критици почео је после Другог светског рата, када је оно постало - и остало - трајна инспирација за различита тумачења. Југословенски читаoци су први превод "Трагања" добили почетком педесетих година прошлог века, од групе хрватских аутора, међу којима је био и Тин Ујевић; српски превод "Трагања", чији је аутор Живојин Живојновић, појавио се 1983. године. О Прусту су писали и писци - Жид, Бекет, Набоков, и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а "прустологију" су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије, или "queer Пруста" у студијама културе. Данас, кад жива рецепција Прустовог дела траје већ више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу. Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот.