ЋУПРИЈА СМИСЛА: Беседа Мирослава Максимовића, лауреата "Велике награде Иво Андрић" за животно дело
ПЕСНИК Мирослав Максимовић лауреат је "Велике награде Иво Андрић" за животно дело.
Награду Андрићевог института примио је из руку Емира Кустурице а песникова беседа коју преносимо у целини, својеврсни је путоказ за узбуркане духове "на овим просторима.
"Иву Андрића видео сам, уживо, само једном, почетком седамдесетих година прошлог века. Журио сам, због нечега, од Лондона према Теразијама, и код хотела „Москва“ готово сам се сударио са Андрићем, који је ишао у супротном смеру. Био је сив јесењи дан, Иво је био у сивом мантилу. Бојом се уклапао у пејзаж, био је такорећи неприметан, али је држањем, одмереним ходом, господским ставом наглашавао своје одсутно присуство. Као да је, самом појавом, говорио да живот није (само) оно што је око нас, у чему смо и кроз шта свакодневно пролазимо, журећи, него оно што у себи носимо.
А то што у себи носимо није само наше, производ чињенице да живимо, него смо то примили од других људи, генетски, породичним памћењем, историјским памћењем, и ко зна на које све начине. Наш једини животни задатак је да из тога нешто створимо, нешто што ће, и без нашег живота, бити део онога што у себи носе други људи.
Андрић је сазидао на Дрини ћуприју, а да није узео камен у руке. Тако стварају песници. То што не узимају камен у руке не значи да стварају ни из чега. Андрићеве ћуприје не би било да Мехмед-паша Соколовић није саградио своју. А ни Мехмед-пашина не би била то што јесте да нема Андрићеве.
Једном речју, Иво Андрић је песник. Не по томе што је у младости писао песме, него по суштини његове прозе и сложеном односу књижевности и стварности у њој. Највише због Андрића (и Црњанског), Стеван Раичковић је измислио поделу писаца прозе на песнике и оне који приповедају. Дакле, уопште није чудно, напротив, што се награда са Андрићевим именом додељује једном песнику.
А није чудно ни то што се, педесетак километара узводно од места где се налазимо, на истој, десној обали Дрине, налази Цвилин, завичај мог оца и донедавно станиште Максимовића. То је удесио Онај који се крије иза коинциденција да би ме упутио да изнесем два податка о породицама из којих потичем.
Породица моје мајке је са Уне. Сви њени Узелци, и сви остали Срби из тог села, завршили су живот почетком августа 1941, што у јами Безданки, што на Уни и око ње. То није судбина само Узелаца, него судбина хиљада и хиљада српских породица у Независној држави Хрватској. Тај геноцид је судбински моменат српског народа у 20. веку и једна од важних његових идентитетских тачака. Да ли смо ту судбину унели у нашу културу, у наш образовни систем, темељно и како треба: да нас јача? Имамо ли централно место сећања, као што га имају Јевреји и Јермени, озбиљни народи?
Оставши сироче, моја мајка је прешла Уну, отишла на Грмеч, и кад су ту наишли партизани, прикључила им се. Тако је, касније, упознала мог оца. Он је отишао у устанак, у лето 1941, на Романију, са пушком краљевог гардисте коју је понео са собом из Никшића. Кад су наишли партизани из Србије, прикључио им се и цео рат је провео у Првој пролетерској бригади. Истовремено, муж његове рођене сестре, моје тетке, био је командант фочанске четничке бригаде, погинуо је неколико година после рата, негде у босанским планинама. Та ситуација, кад се пренесе на општи план, слика је нашег другог судбинског момента у 20. веку: подељеност, која у разним видовима, и подстрекивана са стране, траје. У нашој породици, она није била проблем. Да је била, не бих се и данас сећао невероватног укуса тетка-Мариних гурабија. Може ли и у нашем народу, боље рећи у нашој елити, то да не буде проблем? Можемо ли престати да једни другима доказујемо ко је какав био? Шта год доказали, хоћемо ли од тога данас бити бољи? Или ће стари сукоби помагати нове? Може ли српско-српски рат, у разним његовим варијантама, да се претвори у такмичење, на разним пољима? Можемо ли себи да опростимо и енергију сукобљавања претворимо у творачку енергију? Да будимо творачке моћи српског народа које знамо из историје. Да стварамо. Неко гурабије, неко мостове и путеве до њих, неко градове (као што је овај у коме смо), неко систем напајања наизменичном струјом, неко песме, неко романе.
Да од ћуприје по којој можемо (само) ходати правимо ћуприју која ће давати смисао нашем животу. Као што је чинио Иво Андрић."
Мирослав Максимовић један је од водећих српских песника чија су дела превођена на многе језике, а добитник је свих најцењенијих српских књижевних награда. Аутор је 11 збирки поезије и две књиге есеја. Рођен је у Његошеву 26. маја 1946. године.
Најважније Максимовићеве збирке су „Спавач под упијачем“, „Мењачи“, „1972“, „Сонети о животним радостима и тешкоћама“, „55 сонета о животним радостима и тешкоћама“, „Небо“, „Изабране песме“, „Београдске песме“, „77 сонета о животним радостима и тешкоћама“.
БОНУС ВИДЕО - КУСТУРИЦИ "ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ": Престижно книжевно признање у Новом Саду уручено славном редитељу
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)