ГОДИНА БЕЗ БЕЛОГ МАРКОВИЋА: Вече сећања у Лајковцу на једног од најзначајнијих савремених српских писаца, преминулог на Богојављење

БАШ на Богојављење, српска култура је пре годину дана остала без једне велике фигуре, без романсијера и приповедача Радована Белог Марковића. Писца који се годинама и деценијама оглашавао из Лајковца, који је сасвим сигурно баш захваљујући њему најмања наша варош која је стекла тако важно место у српској култури.

Фото: Лајковац на длану

Захваљујући Радовану Белом Марковићу у Лајковац се одлазило као на неку свечаност. Ово је, између осталог, рекао професор др Радивоје Микић учествујући на манифестацији "Вече сећања" у спомен на Белог Марковића, једног од најзначајнијих савремених српских књижевника. Претходно, представници општине и Градске библиотеке, чији је био први управник, положили су венце и цвеће на хумку писца, на гробљу у Лајковцу, варошици у којој је живео и стварао до смрти.

- Рођен у оближњим Ћелијама, Радован Бели Марковић је учио школе техничке струке које никако нису могле водити ка књижевности - подсетио је проф. Микић.

- Зато се за њега може рећи да је од оних писаца у чијем формирању значајног удела није могла имати школа, већ само лична читалачка прегнућа, лични напор да се дође до сазнања шта је књижевност и како се до списатељске вештине стиже. И то је разлог што је био несустали читалац, како књижевне периодике и књига свих врста, особито речника и природословних дела. Бели Марковић као књижевна појава је још један самоук у нашој књижевности, попут великих писаца 20. века као што су Томас Ман или Џемс Џојс и наших у распону од завичајног Милована Глишића, до особито драгог Стевана Сремца, за кога је у више наврата исказао велико поштовање преузимајући од њега поједине јунаке и мотиве. Микић је нагласио и да је Радована Белог Марковића ка књижевности водило још нешто, о чему је он и сам посведочио у једној готово пред смрт написаној приповести. То су биле вечери у Марковића оџаклији, током којих је успламтели дечарац у свет књига уводио своје најближе читајући им из дела која су се могла затећи у једној сеоској кући драматичне појединости и судбине Хајдук Станка и других књижевних јунака.

- Радован Бели Марковић је за своје путоводитеље изабрао прадеде по оцу и мајци, старешине домова Марковића и Лазића из Ћелија - каже проф. Микић.

- Са њима је одлазио у баште и винограде, упорно и дуго штудијерајући све послове око биљака и земље што му је, у то сумње нема, омогућило да касније с толико посвећености описује ћелијанске кречаре и убске баштованџије. Ови старци, како би Ћопић рекао голубије душе, свакако су га упутили у свет доброте, по чему су сви знали Белог Марковића. Његова потреба да се пријатељима и уопште људима нађе и у радости и у тузи, подмећући раме под свачију тегобу, учинила га је и помало неспремним за прихватање оног недостојног што су спремни да учине поједини људи. И баш зато је Радован Бели Марковић са овог света отишао са бодљом у срцу, која је последњих година изазивала све озбиљније крварење и која га је ионако усамљеног све више усамљивала. Најближи књижевников сарадник и пријатељ, мр Дарен Миливојевић из Градске библиотеке Лајковац, рекао је да Радован беше човек књиге, али и Човек књига, да је знањем својим надвисио како Велики, тако и Мали Повлен, али и многе учене и приучене главе свога доба. Тако је српски језик богат, а савремени писци га често модернизују и осиромашују, Радован се прихватио месијанске улоге спасавања српске књижевности показујући, али и доказујући да се у свињарском и краљевском језику српском находи обиље творачке снаге, од које се и умозрителна јапија може истесати.

- Једнако вољен и поштован од критичара и колега писаца свих генерација, био је чувар достојанства српске културе - каже директорка Градске библиотеке Лајковац Биљана Богдановић.

Фото: В. Данилов

- Господин, каваљер, пре свега добар човек, као таквог га се сећамо. Прошла је година, а осећај да је међу нама још увек је присутан, да ће се појавити на вратима Библиотеке и пити прву јутарњу кафу са нама, уз прелиставање дневне штампе и препричавање догађаја како из културе, тако и свакодневних из варошких новина. Великан српске књижевности оставио нам је у аманет стваралаштво које морамо да сачувамо од заборава за нове генерације.

Лане је у Лајковцу успостављена књижевна награда "Радован Бели Марковић", за најбоље прозно дело на српском језику. У октобру, када је књижевник рођен, у овој познатој железничкој варошици приређују се, од прошле године, Дани Радована Белог Марковића...

- Спајајући лексику Доситејевог доба са елементима преузетим из наше усмене и средњовековне књижевности, Радован Бели Марковић је изградио један особен језик који је толико удешен да се ефекти његове употребе могу упоређивати само са оним што песници и то они највећи траже од језика - каже професор др Радивоје Микић.

- Али је и синтакса његове прозе заснована на сваковрсним одступањима од свих правила којима на језик иоле осетљив писац мора пре или касније да окрене леђа. Актуелизација читавих лексичких слојева који су или потонули у заборав или су на том путу омогућила је да практично покаже како прави приповедач и романсијер рачуна на укупну језички оивичену меморију своје културе. А на тај начин језику приступају највећи писци. Радован Бели Марковић је један од њих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације