Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Браво за животну радост

Драганa Бошковић

17. 02. 2023. у 09:54

ЖИВОТНЕ исповести су редовно тема драмске уметности. Глумац их усваја у процесу "улажења у лик", уз озбиљно истраживање о свим особинама тог човека и догађајима, који су његов драмски лик учинили таквим, каквог га, док "ради" на сцени, гледамо и дишемо с њим.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Браво за животну радост

Без обавезе за "подражавањем", можда најважнијем аристотеловском услову за драмско, које подразумева да нико на сцени не игра сам себе, Миња Пековић, једна од најбољих глумица српске позоришне сцене, својом монодрамом "Браво за кловна" представила је (не препричала) сопствену борбу са раком, у првом лицу. Позоришну представу, саткану од исповести, хронолошки поређаних догађаја, откад, на кћерином првом рођендану, глумица добија информацију "да је малигно", преко борбе за сопствени живот, уз падове и узлете, до релаксиране шетње, после скоро годину дана, када схвата да је победила (себе и болест), чине Мињина необичност, особеност, која је ову глумицу винула у сам врх позоришне уметности. Представу, а не исповест, чине и сонгови, којима је такође аутор (аранжер и извођач на сцени је Мирослав Идић), проширивање контекста сопствене судбине на страдалну судбину париског "врапчића", Едит Пјаф и чудесан костим (Марко Маросиук), од којег гледалац не може да одвоји поглед. Јер, шта, заправо чини "кловна", из наслова ове монодраме, иза кога се Миња заклања, алудирајући на бенефит своје хистрионске природе? Самоиронија, виртуозност, чемерни хумор, и, наравно, карактеристичин тотал дизајн, који чине костим, перика и шминка, која кловну даје, и у саопштавању најсуровијих истина, шеретски изглед.

Читава сала зауставља дах, током Мињиног солилоквијума, тешећи се, у себи, да је глумица пред нама, дакле, борба, која се на сцени одвија, окончана је "кловновом" победом. Глумица себи не дозвољава много стварних емотивних тренутака, који нису "посредовани" другим жанром, певањем, подсмехом, самоиронијом, кловновским гестом.

Само Богу, она се обрати молбом да остане поред своје девојчице. Са кнедлом у грлу, иако је срећан исход јасан, гледалац се болно уживљава у крхке, али онда и најјаче мотиве за елан витал, који је, изгледа, кључ за победу, ма како се тешко до ње стигло.

Позоришни "стручњак" се непрестано пита, да ли је ово могућно, да толики векови драме, у које је уткана та нит истинитог и тачног представљања неког другог, различитог од тебе самог, кога "припитомљујеш", док постајеш он сам, устукнули су пред силином аутентичности, стварности, уместо истинитости и пред величанственим талентом извођача, који је прошао читав тај процес, постајући кловн! Победа, дакле, о којој сведочи монодрама Миње Пековић, у хистрионском је у човеку, који се налази пред страшном препреком, и само тај поглед споља, који блажи, уопштава и релативизује, даје снагу да издржиш, да се не предаш, да учиш француски због генијалне Пјаф, да ходаш на својим ногама километрима до куће, после хемиотерапије, да превазиђеш свој другачији изглед и витално посрнуће, да певаш, макар и без лепоте музике, да летиш као на трапезу... И да изађеш из крлетке и задобијеш слободу новог живота, јачег људског бића са новом косом и новим пријатељима... Браво за овај излаз, који свима треба!