ЖИВИМО У ВРЕМЕ МОРАЛНЕ ПРОСТИТУЦИЈЕ: Интервју Нела Михаиловић, глумица

КОМАД Душана Ковачевића ових дана трећи пут ће премијерно бити изведен у Народном позоришту и трећи пут у њему ће важну улогу имати Нела Михаиловић: била је Милица у "Сабирном центру", са Даницом у "Балканском шпијуну" освојила је све могуће награде, а од 5. маја постаће и Јулка у "Урнебесној трагедији" - с редитељским потписом Јагоша Марковића.

Foto: Zoran Jovanovic

- Пресрећна сам што се такав писац игра! Ковачевић сјајно осликава наш менталитет, али је тема универзална јер је ово, пре свега, прича о породици. Темељ је свачијег живота, из ње се обликујемо и постајемо људи - каже у разговору, за "Вечерње новости", првакиња Драме Народног позоришта Нела Михаиловић. - Нажалост, не само код нас, свуда у свету постао је тренд да се породица урушава и нестаје, као и друге темељне вредности које се разграђују.

И Јулка и Даница жене су са маргине?

- Обе су привржене човеку којег су изабрале, иако имају различите приче. Браним их као суштински добре и честите жене. Јулка је удата за алкохоличара који због оца вуче трауме из детињства. Не може с њим, а не може ни без њега: кад се воле, воле се до безумља, кад се мрзе - мрзе се до крви. Партнер ми је сјајни млади глумац Александар Вучковић. Питала сам редитеља како ћемо "одбранити" разлику у годинама, а Јагош је рекао: "Таленат нема године"... Представа се ради у копродукцији с Народним позориштем Републике Српске, па су из Бањалуке у подели Николина Фригановић, Жељко Еркић и Љуба Савановић - троје величанствених глумаца. Иначе, све улоге су изједначене,нема главне. Главна је - породица.

Данас није само породица у кризи?

- Када сам одрастала, друштво је наметало нека правила којих више нема. Ево, да кренемо од образовања. Једна од првих речи коју су моја деца научила у школи је - штрајк. Наставници су штрајковали незадовољни платама, што опет говори о њиховом статусу у друштву. С друге стране, деци су дата нека "права", па је урушавање ауторитета један од основних проблема и у школи и у породици. Почиње да прети родитељу да ће га пријавити, јер је и то "право" детета. И све, као, зарад дечјих права, а никад више вршњачког насиља! Много је насиља и у породици, зато они касније понављају неке моделе понашања. У нашој представи осми лик је један дечак, који на крају изговара реченицу: "Ко сам ја?"

Криза идентитета је и код одраслих, а камоли деце?

- Изобличени смо изнутра, мада се примећује само оно споља. Видела сам неке озбиљне жене како својим ћеркама поклањају пластичне операције за 18. рођендан. За мене је то врхунац изопачености. Та мајка заправо поручује: "Ћерко моја, добро ћеш се удати, бићеш лепотица и личићеш на све друге девојке". Не дешава се то само нама у Србији. Чини ми се да смо оно најгоре узели са запада. И није све као што изгледа. Неке земље које нам се чине савршене, као Норвешка и Швајцарска, имају огроман број самоубистава, насиља, серијских злочина. Та споља уређена друштва, често имају другачија лица - односно наличја. Рат који се дешава у Украјини још више помера свет у лошем правцу, тек ћемо видети последице.

Кажете да их ми одавде не примећујемо?

- Већ смо искусили све кризе и невоље, можемо много да издржимо, истренирани смо за то. Некад мислим ни да ушушканост у безбрижност није добра. Проклет је човек, често незасит, па и у тим "уређеним земљама" - постаје му досадно. Чини ми се да из те досаде тежи нечему што излази из оквира природног устројства. Слобода је реч која се у таквим друштвима, највише злоупотребљава. Наравно, свако треба да живи слободно у своја четири зида, имам само проблем да се моје дете едукује како мајка и отац могу да буду и - "оно". Мислим да ће то дефинитивно уништити човечанство и да нема никакве везе са људским правима и родном равноправношћу. Изопачења се преливају, што је земља развијенија такве ствари пре из ње крећу. Па и ријалити је дошао из "уређених" држава, са запада. Нема другог израза за ову појаву, осим моралне проституције.

Живимо у воајеризму, од друштвених мрежа до ријалитија?

- Последице су страшне, нека деца почињу да сањају да и сами постану део ријалитија јер је то најкраћи пут до јавне присутности и популарности, коју ће после наплатити кроз ово или оно... Често осећам као да сви имамо неког великог брата који нам намеће шта и како да мислимо. И да ли уопште да мислимо.

Пред нама је Први мај, је ли рад вредан "празновања" као некада?

- Зато што није вреднован као некада, тако нам и јесте. Раније је важило ако улажеш у своје образовање и школујеш се, моћи ћеш да радиш и као користан члан привређујеш у друштву. Сада се већ годинама суочавамо са чињеницом да нека деца која су завршила тешке факултете седе и немају посла, или одлазе у иностранство где су вечити странци. Много њих изговара и реченицу: "А што би се школовали, кад већ деценијама нико то не вреднује и не поштује?". Јер, постоје приватни факултети које свако може да заврши врло лако, дође до дипломе и стане на црту са тим младим људима. И шта се онда дешава? Опет се не вреднује њихово знање, него онај који има везу или новац да плати радно место. Шта да кажеш детету: "Стави силиконе, удај се богато. А најбогатији су ти криминалци, па бирај неког старијег (пошто ће га сигурно убити) и ти све наследити!" Монструозно.

Шта ви кажете својој деци?

- Могу само да показујем сопственим примером. Завршила сам школу, била вредна, нисам прескакала степенике. Наилазила сам на препреке, неке су ме неправде стизале, али сам их све издржала, ојачала и ишла напред. Њих две ме гледају и кажу: "Важи, мама, верујемо". Нисам сигурна да ми верују, али сам сигурна да је то једини здрав пут. Ако ниси здрав у глави, џаба ти и новци и успеси. Како ће им бити, не знам. Ни у моје време није било лако, студирала сам док се на овим просторима водио рат. Ипак, имам страст за животом и добар основ за преживљавање. Кад немам, верујем биће боље, кад имам - склона сам да то лако дам, јер верујем доћи ће опет.

Можда је кључ незадовољства и у превеликим очекивањима?

- Кад смо одрастали, гледали смо два ТВ програма и били срећни кад преснимимо добре касете. Сад кликнеш, и све ти је доступно. У кући имамо грамофон и мој супруг (Владимир Петричевић, композитор) стално пушта неке плоче, намеће тај звук и деци. Ето, тако утиче на њих из угла своје професије. Обе су окренуте култури, јер смо нас двоје у том послу. А опет, моја млађа ћерка слуша музику од које се јежим! Надам се да је то само фаза и да ће проћи. Уосталом, током одрастања и ја сам волела "Лед цепелин" и "Металику" који нису били пријатни за уши мојих родитеља. Ипак, уз њих сам научила и шта је евергрин и неке непролазне вредности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације