ИНТЕРВЈУ - ЗЛО РАЗАРА МАСКИРАЈУЋИ СЕ У ДОБРО: Злата Коцић, добитница награде "Десанка Максимовић" за допринос српској поезији

ДАВНО су ми се урезале у свест речи проф. Андреја Тарасјева - ево управо смо му хорски честитали 90 година живота - да је зло организовано, а добро није.

Фото Приватна архива

Којима додајем: да, добро је једноставно добро, њему је то довољно, у безазлености и чистоти. А зло напада, мрзи, разара; најгоре је што се упиње да завара, подвали, маскирајући се у добро. Ту су млади на удару, то је та опасност с којом смо суочени, не може бити теже. Ово, у интервјуу за "Вечерње новости", истиче Злата Коцић (73), добитница награде "Десанка Максимовић" за допринос српској поезији, која ће јој бити уручена 16. маја у Десанкиној родној Бранковини.

Коцићева је радила као средњошколски професор у гимназији и уредник у "Нолиту".

Објавила је двадесетак песничких књига ("Клопка за сенку", "Ребро", "Ваздушне фреске", "Лазареве лестве", "Грумен"...) за које је добила бројне награде. Веома је цењена и као преводилац са руског и на руски језик.

Имали сте прилике да упознате Десанку Максимовић?

- Бивала сам у њеној близини, као и многи. А увек, неки карактеристични детаљ који се не заборавља. Сасвим на почетку, усред сајамске гужве, у кругу колега, једноставно ме запита: "А ти, мала, која беше?!" Кад рекох, она доброћудно намигну у знак извињења, па додаде: "Сад ћемо да се склонимо тамо, па ћеш ти нешто лепо да ми издекламујеш из своје књиге." Идући пут, пожурим да кажем ко сам, а она: "О, па знам ја тебе, море, дете. Још стигнем понешто и да прочитам!" На Коларцу, где су ми се дословце тресла колена при читању пред низом великана, споменем јој да сам писала матурски рад о њеној поезији, а она диже обрве као пред неким чудом, као да нису писали о њој по свету, и на другим језицима. Код ње у стану, таман да запеним о њеним поетским мотивима, а она ме пита: "А имаш ли ти свог момчића?" Није сумњала у осећајност, али да видимо шта је с искуством, да ли и оно припомаже доживљају стиха.

У вашој поезији су видљиви трагови онога што би се могло повезати са завичајем, са старом културом, обредима и обичајима. Шта песнику значи та веза са блиским а ишчезлим светом?

- Близак јесте, а и ишчезава с неминовним губицима вољених људи, што морамо поднети, а ипак, да ли да кажемо: ишчезли свет. Јер, на нама је да не ишчезне. Човека у доброј мери, ако не и највећој, обликује детињство. Песник, опет у доброј и здравој мери, и у пуној зрелости по правилу очува у себи дете: чисто срце, чисту љубав. Писала сам о богатствима непосредног контакта с природом, животном школом, о високим моралним предачким узорима, о топлини родног дома у дословном и пренесеном смислу. Један докторски рад руског научника доказује да се структура молекула воде у нашем организму поклапа са структуром воде у родном крају. То што се ми измештамо је људско, немамо снагу дрвета, али наши корени и жилице остају у вези с том водом, земљом, под истим небом. Песник се и роди онде где сриче свој језик, и носи га са собом као пужевку. И управо та спирална кућица, и оно познато: језик је кућа бића, мени је најдубљи симбол.

Велики песник Иван В. Лалић је, мислећи на ваше кованице, рекао да сте ви Кодерова кћи. Шта све песник тражи у језику?

- У истој Лалићевој рецензији (за књигу "Оро око гротла") стоји и ово: "Основна песничка теза (условно речено) ове књиге јесте да је у судбини поезије садржана и могућност једне ресакрализације заданог света - посредством језика, кроз језик. Значи, сакрализацијом самог језика. Има ли дубљег разумевања, а и снажније подршке песника песнику. Вера у сакралну реч, то је оно што нас одржава и надахњује. Реч која памти и проноси смисао свеукупног постанка, опстанка, то је порив, залог, лепота свих наших трагања. Иван В. Лалић оставио је велико благо у нашој поезији.

У вашим новијим књигама све већи удео има тематика која се може повезати са религијском сфером. Шта данашњи песник може да пронађе у том подручју?

- Песник се бави људском душом, он непрекидно исписује стање духа, своје и свога окружења: дата му је та хиперосетљивост. Тематику и мотиве бира сам наш пулс, сам наш живот. Како дишем, тако пишем - може ли песник другачије. Можемо данас чути о "затварању" у религијску сферу, али то је већ и само по себи апсурд. Управо је супротно, реч је о отварању и продубљивању миленијумског искуства и наслеђа, одакле добијамо неупоредив дар: поглед човека у себе и укрштање с погледом ближњег, поглед навише и наниже, поглед уназад и, уједно, далеко, далеко унапред. Није ли овај дар - предуслов за истинско понирање, трагање за смислом и сврхом живљења. Али, нема убеђивања ни присиле ако неко одвраћа очи, уши и уста крај извора живе воде.

Поред песама пишете и есеје у којима тумачите и велике песнике као што је Миодраг Павловић. Откуд песницима потреба да буду водичи кроз светове великих колега савременика?

- На страну што је то светска пракса, моје искуство је овакво: исте године кад и Павловићево "Дивно чудо" појавила се и моја прва књига. Његовим спевом ја сам била усхићена, доживела сам га као дело врхунског ранга, а све оно што ме је одушевљавало а у први мах се чинило недокучивим, нагнало ме је да почнем да га тумачим, најпре сама себи.

Први разговор с њим био је пресудан: на моје најбитније закључке које сам хтела да проверим код аутора, неочекивано је устао, донео моју "Клопку за сенку", отворио страну с песмом која почиње речима "Слутња прва", показао ми њен други одељак који почиње стиховима "Спи под небом сејач/ сне од земље таји" и рекао: "Е, драга моја, то дивно чудо ти си већ сажела, ево овде. Тако да се добро разумемо!" Такво охрабрење стоји на почетку дугогодишњег исписивања мојих огледа о Павловићевој поезији.

Да ли вас забрињава што се млади све више окрећу интернету, остављајући књиге по страни?

- Забрињава ме свака површност. Књига се чита како треба, уз дубинске продоре, уз активирање свих чула и можданих вијуга. Текст са екрана (ако је и текст, јер доминирају слике, видно темпиране) прима се тек информативно, убрзано, уз разноразне кодне шумове. Видим и знам да улазимо у сасвим ново време, и да је то већ неминовно. Свима нам је тај улазак у виртуелни свет и привлачан и одбојан. Као сваки технолошки новитет, и овај је, и те како, подложан злоупотреби. Требало би да се ту као улазница подразумева људска зрелост, чврста опредељеност за добро. Најбитније је како прилазимо, шта бирамо.

Док је човека, биће и поезије

У овом времену поремећених вредности, шта може да значи песничка реч, који је њен домет и коме је намењена?

- Потреба за песничком речи у којој се подразумевају ритмика, мелодичност, мудрост, саосећајност, лепота, истинитост и низ начела на којима почива човечност, стара је колико и човек, и може бити утуљена једино с његовим нестанком. Док је човекове осећајности, жеђи за откривањем смисла у постојању најмање стабљике, најскривенијег трептаја срца, песничка реч ће долазити до сензибилног уха коме је упућена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације