МОЈ РОМАН ИЗРЕЖИРАО ЈЕ ЖИВОТ: Интервју - Мирко Демић, писац

Драган Богутовић

18. 06. 2023. у 13:36

СЕЋАЊА на своје претке, родитеље, рођаке, комшије и дане детињства у селу Горњем Класнићу, код Глине, Мирко Демић (1964) је преточио у топао и дирљив роман "Ружа под ледом", сачињеном од 50 прича.

МОЈ РОМАН ИЗРЕЖИРАО ЈЕ ЖИВОТ: Интервју - Мирко Демић, писац

Фото Приватна архива

Овај истакнути романсијер, приповедач, есејиста и драмски писац, од 1995. живи у Крагујев­цу, где ради као директор Народне библиотеке "Вук Караџић".

Добитник је неколико престижних признања међу којима су "Меша Селимовић", Андрићева награда, "Дејан Медако­вић", "Бранислав Нушић", "Мирослав Дерета".

Ова књига се веома разликује од ваших претходних дела. Шта вас је подстакло да је напишете?

- "Ружа под ледом" је књига чији се настанак не планира. Изрежирао је сам живот. Зато је са лакоћом настала, јер је претходно дубоко прожи­вљена. Иницијално, њен настанак је подстакла смрт мајке и моја очај­ничка жеља да сачувам успомене на њу. Мајчин одлазак ми је угасио и најмање интересовање за литературу. Из те пра­знине и осећаја самоће почела се помаљати нит староставне приче о пре­цима и завичају, темеља којег више немам. Тако су се одмотавале наоко запретене успомене на првих петнаест година живота, када сам био у мајчиној непосредној близини. Та околност ме натерала да се вратим скицама мојих давних приповедачких поку­шаја, нагонећи ме да их надопуним животним и списатељским искуством и накнадним увидима. Отуда концизност у из­разу, поетска згуснутост и сета.

"Раскршће је најстрашнија реч мога детињства", читамо на почетку једне приче. Зашто баш та реч?

- У њој сам открио многобројне значењске и симболичке слојеве. Поред објективне окол­ности да ми се родна ку­ћа доиста налази поред раскршћа, уклопио сам и веровања наших ста­рих по којима су раскр­шћа стецишта нечистих сила и претњи од оних који путем пролазе. Рас­кршћем су ме плашили, а мој хронични бронхи­тис правдали околношћу да сам управо на њему "нагазио на те чини". То раскршће је била велика позорница на коју сам гледао кроз плот и "учио се животу", посматрао свадбе и сахране, јуроди­ве и изопштене. Коначно, раскршћа имају обичај да сиренски призивају неви­не дечје душе и позивају их да крену у потрагу за непознатим и недосегну­тим.

Како сте успели да избегнете замку патетике у оживљавању драгих вам ликова, деда, по мајци и оцу, баке, стричева, оца, мајке, комшија?

- Пре свега - читатељ­ским и списатељским ис­куством. И провереним приповедачким зачини­ма - иронијом и хумором. Није ми била намера да пишем мемоаре, већ епизоде које ће имати до­вољно универзалног да у већини читалаца покрене сећање на сопствено од­растање и оживе универ­зална божанства сваког детињства: мајку и оца, баке и деке, тетке и стри­чеве, као и на "ориђина­ле" без којих наша мла­дост не би имала обрисе бајковитог.

Једна прича носи наслов "Не помињите ми Ћопића". Да ли вам је у нечему био узор овај велики писац?

- У мом случају Ћопић је био охрабрење, а потом и трајна фрустрација. Охрабрење, јер је писао језиком којим се говори­ло у мом завичају, а мно­ги његови јунаци били су налик људима које сам познавао. Фрустрација је долазила отуда што сам због вере у Ћопићев је­зик био изведен испред школске табле како би ме наставница показа­ла читавом разреду, јер сам у писменом задатку употребио "некњижевну" реч - изђикати, а потом сам се избрукао на отво­реној сцени, пошто сам на школској позорници напрасно заборавио ре­чи Ћопићеве песме "На Петровачкој цести" и зарадио урнебесан смех родитеља и ђака. Када боље ослушнем, чујем га и сада.

Јесте ли намерно инсистирали на шкртим дијалозима који се потпуно уклапају у средину о којој пишете?

- Крајишки човек ка­квог познајем углавном не брбља. Мучи се док не нађе праву реч, а кад у томе успе - она је језгро­вита и вишезначна. Исто је и са уметношћу при­поведања. Језички израз је дошао сам по себи, без свесне намере. Треба­ло је само да наговести околности и елементе драматског у појединим епизодама, а све друго остави читаоцу да доми­сли. Код читалаца се при­зивају уздаси и сета, уз свесан ризик да се такав тон не допадне циницима и дежурним мудрацима. Најтеже је постићи да вам читалац поверује, а кад се то деси - књига жи­ви пуним животом, мимо творца.

Књига се завршава дирљивом причом о напуштању родне куће, најпре због пира паликућа, а потом и због остарелих родитеља. Јесте ли понекад пожелели да обиђете родни крај?

- Да, као и предсмрт­ним "тиком" мојих пре­дака који су пред смрт имали потребу "да иду кући", ма где да се нала­зили. Кућа је еквивалент душе, извор и увир наших живота, вечна тежња за спокојем и миром. Зато је свако одвајање, али и вра­ћање родној кући, једно од највећих емоционал­них искушења и душев­них потреса. Бар једном годишње обилазим руину родне куће. Руину, јер је опљачкана и обезљуђена. Дођем да је оплачем и да се изнова постидим над гробовима предака. Из тог стида је настала већи­на мојих књига, па и ова.

Између осталог, приредили сте неколико књига скрајнутих аутора као што су Милан Будисављевић, Милан Прибићевић, Станислав Краков... Хоће ли бити још таквих подухвата?

- Надам се да хоће. Ма­ло је нас који смо испуни­ли дугове према прецима. Још је мање писаца који осећају дуг према прет­ходницима. Недавно сам приредио донедавно не­познат рукопис Десимира Благојевића "Сни и дни", у издању Народне би­блиотеке "Вук Караџић" из Крагујевца. Тај своје­врсни поетски дневник писан је у избеглиштву, за време Другог светског рата. Њему сам придодао и избор мало познатих књижевних и ликовних критика, штампаних углавном у дневном ли­сту "Правда", у којем је радио као новинар. Тре­нутно сређујем рукопи­сну оставштину Зарије Д. Вукићевића, крагујевач­ког писца и културног по­сленика. Објављивање ру­кописа важних личности или штива које је само себи вредно а непознато широј јавности, за мене је важно колико и одужива­ње личног дуга потомака према прецима.

Истрајавање под мукама

РОДИО сам се у не претерано имућној сеоској породици. Земља се об­рађивала примитивно, воловима, од зоре до мрака. Спајао се крај са крајем. Може се рећи да се свака генерација одликовала фаталистичком склоношћу ка трпљењу сваке муке и невоље, као и животињском упор­ношћу да у тим мукама и невољама истраје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

АЛТА ЗА ДЕЧЈЕ ОСМЕХЕ: Пакетићи донели радост малишанима из Дома „Колевка”