РОДОЉУБ И КОСМОПОЛИТА СЛИКАО КАО ЗВОНАР ОПОМЕНЕ: Август, месец у коме се родио и у коме нас је напустио Владимир Величковић
Улица имена Владимира Илјича Лењина у париском радничком предграђу Аркеј. Тамо где је радник господин човек. Бог је овде рекао добар дан. Тешка метална врата на индустријском хангару. Отвара их Владимир Величковић. У дубини довратка, усправна силуета.

Фото: Горан Чворовић
Госте је увек дочекивао испружене руке. Пре тога, обрисао би, овлаш, трагове уља и терпентина о рубове панталона на којима се акрилик временом таложио, једнаком количином као на грубом платну. Тежачки осликане ногавице.
Десно од улаза, кабинет. У њему вечите скице у настајању. Пројекти недовршених слика и књига. Писма, рукописи. Монографије, монографије. Био је перфекциониста. Свака страница морала је да буде тачан одраз онога што је радио, и што је желео да уради. Није дозвољавао импровизације. Било је то његово унутрашње огледало.
Изнад, боравишни кутак, с каучем, фотељом, библиотеком. Књиге. Много књига. Доле, низ ходник, још неиспоручена издања с репродукцијама великог мајстора. С десне стране, чајна кухиња. А онда, пукне поглед, колико је дугачак, на атеље, сликарску ливницу, вајарски рударски коп, у коме су створена нека од највећих дела савремене уметности.
С крова, светлост допире кроз дебеле стаклене коцке. Треба имати стрпљења пребројати их. Конкавним пресеком, ова светлост обасјавала је тачним промером предсказујућа платна у настајању.

Фото: Горан Чворовић
Са свода, висе куке и чекрци, на столовима чаме модели, чиодама прободени препарирани пацови и гаврани, Величковићева вечита инспирација. Између, врха и дна, низ платно, целом дужином, развучена мишићна влакна разапетог људског тела, страдалог на ватреним пољима препуних замки у виду злокобних црних кратера. Све оне године које нису појели пацови, докљуцаће гаврани.
По атељеу, разбацани тигањи и кутије од кекса у којима је мешао боју, као прехрану за људску душу. На врху високих мердевина скидао је, са свода, четком, паучину која би се накупила на човековој савести.
Кокетирао је с трагедијом и људским удесом, али не из насладе, већ као звонар опомене. Греше они који кажу да његово сликарство, истовремено, није било декоративно. Тај монохронмни исказ, најчешће у сивој гами, с црним и белим траговима и као ватра, или крв, црвеним капљама, испуњавао би најфиније естетске норме.
Ово визионарско стваралаштво опомињало је човечанство годинама пре него што ће човеков лом заиста почети да се догађа у огромним количинама. Распала се у крви Југославија, почеле су да харају болести, кренули су нови ратови. Све то могао је много раније да са Величковићевих слика прочита намерник који би, на обавезну кафицу разговора из згужваних керамичких шољица, свратио до атељеа у улици Владимира Илича Лењина.
Фото: Горан Чворовић
Као на вечитој морској плажи која се никада није распала с бившом земљом, у бетон под плафоном пободен сунцобран. Око њега бела баштенска гарнитура, с металним столом и дрвеним столицама на расклапање, на којима су седели председници, министри, пријатељи, колеге професори и академици. Преко наслона разастрта југословенска застава већ нагризена зубом времена, на зиду нацртана мета уинат злочинцима који су нас сатирали бомбама, у срцу узаврели српски дамари.
Био је, ускогрудима контрадикторно, велики Србин и страствени Југословен. Родољуб и космополита. Обожавао је Европску унију, као простор без граница, стега, препрека, свађа и ратова. Презирао је НАТО. Нису му биле миле ни друге светске војске. Киптио је у њему бес због отетог Косова и тамо урушеног српског наслеђа.
Волео је руску филозофију и америчку музику. Достојевски и џез су довољни да се постане добрим човеком. Своје студенте најпре је учио да сазру као људи. Тек кад у потпуности савладају ту димензију, могли би да почну да сликају то што се тако отвореним људским очима, изнутра види.
Ужасавали су га мондијализам и либерални капитализам. Као да га је имењак, по коме је улица где се налазио његов атеље добила име, одабрао да настави свети задатак. Литерарно је заокружио ликовно дело када му је највећи антикапиталистички филозоф данашњице Мишел Онфре написао предговор за једну од монографија. Разумели су се.
Фото: Горан Чворовић
Разговарали смо једном на тему најаве скорашњег укидања физичког новца у Шведској.
- Време чини своје. Али, треба имати нешто да извадиш кад дођеш на касу, или да просјаку даш неки динар. Укидање новца ће да елиминише многе ствари, али не и просјаке – рекао је, замишљен, гледајући у даљину, ка оним чекрцима и кукама у дну атељеа, као да одговара сам себи и запечаћеној људској судбини.
Август. Време врућина и летњих радости. Пресечено суморним истинама. Месец његовог рођења и одласка. Свет је угледао 11. овог месеца, пре 88 година, у његовом Београду одакле је из Улице Тадеуша Кошћушка имао Калемегдан на длану. Самим тим, и читав свет. Осамдесет и четири године касније, истог тог месеца, 29. августа, после одигране животне партије, неколико месеци пре почетка ковида, највеће пошасти у овом веку, у кући на једном од сплитских острва остали су манистра од јуче и опорука једног од највећих српских, југословенских, европских и светских сликара, да свет учинимо лепшим. Или, бар, достојим за живот човека.
БЕОГРАД ЧЕКАЈУ БОЉИ ДАНИ
Обожавао је родни град.
- Чини ми се да се Београд полако креће ка будућим бољим данима. Париска улица има свој шарм. Њом тандрче трамвај, али се и граничи са Калемегданом. Води, доле, на воду, а та вода ће у скорој будућности да се активира разноразним садржајима. Ту, пре свега, мислим на пасарелу коју су радили Мрђан Бајић и енглески скулптор Ричард Дикон. Биће прилично занимљива и врло оригинална атракција у том амбијенту, повезујући Карађорђеву улицу и обалу Саве са Калемегданом – рекао нам је у једном од последњих интервјуа.
РАСПОН У БРИШУЋЕМ ЛЕТУ
Волео је када би му намерник донео фотографију у бришућем лету устремљеног гаврана који у париском парку Монсури кидише на комад преосталог хлеба с недељног пикника. Пажљиво би студирао огромни распон крила и покрете неуморне грабљивице која вреба плен. После би се ти урезани кадрови селили на платно.

ШОЈГУ УПОЗОРАВА: Тај потез би могао довести до трећег светског рата
СЕКРЕТАР Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу упозорио је да би увођење мировњака на историјске територије Русије могло довести до трећег светског рата.
24. 04. 2025. у 19:46

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

НИ ЛАУШ НИЈЕ ПРИМЕТИО ДО КРАЈА СНИМАЊА: Најлуђа грешка из "Боја на Косову"
ЛАУШЕВИЋ је о снимању филма "Бој на Косову" писао у књизи "Година прође, дан никад".
28. 04. 2025. у 10:32
Коментари (0)