ЧУДЕСНА ИСТОРИЈА "РЕЛИГИЈЕ" КРАЈ МОРАВЕ: Нова књига др Милоша Тимотијевића "Како је Чачак постао град кошарке"

КОШАРКА је свуда спорт, осим у Чачку, где је "нека врста религије" по речима Чачана које је забележио историчар др Милош Тимотијевић у новој књизи "Како је Чачак постао град кошарке(1945-1969): Спорт и идентитет", у издању Музеја у Чачку. Ово дело објашњава зашто је чачанска градска историја незамислива без кошарке и "кошаркашког рата" са Београдом.

др Милош Тимотијевић

Тај сукоб се у Чачку често третира као ривалитет између Чачана из матице и суграђана из дијаспоре у престоници. Они су "понос и дика" Чачка издалека, а када се врате као спортски ривали третирају се као "издајници". Др Тимотијевић је књигом о чачанским спортско-историјско-менталитетским заврзламама потврдио редак таленат да се науком бави на занимљив начин.

др Милош Тимотијевић

Школски пример чачанске "кошаркашке антитезе" је случај легендарног Драгана Кићановића који је каријеру почео у чачанском Железничару чије је навијаче наљутио када је прешао у тим градског ривала Борца, а и једне и друге када је прешао у Партизан, који Чачани сматрају својом филијалом у Београду. Бар док се као "издајници" не врате у Чачак и заиграју против суграђана.

- Чачани су ценили свог земљака и његов успех, али нису могли да му опросте одлазак у Београд и "издају" родног града. Навијачи Борца били су убеђени, као и "цео" град уосталом, да би са Кићановићем сигурно освојили бар једну шампионску титулу. Када је децембра 1973. први пут као кошаркаш Партизана играо против Борца, све је било на ивици озбиљног инцидента, а милиција са шлемовима опколила је терен - подсећа др Тимотијевић.

др Милош Тимотијевић

Његова књига обухвата период од првог организовања играња кошарке у Чачку 1945. на ледини до покривања "Хале крај Мораве" 1969. године. Тимотијевић открива да су кошарку у Чачак донели питомци смедервеског "Завода за преваспитавање" у који су окупационе власти упућивале младе симпатизере комунизма.

- Александар Керковић се упознао са кошарком на принудном раду у Скели код Обреновца. На рад су га отерали Немци, а у логор у Смедеревској Паланци за преваспитавање комунистичке омладине квислиншка управа. Управо на предлог Керковића у овом логору су постављени први кошеви, а са њим је и у Скели и у Смедеревској Паланци било пуно Чачана, између осталих будући песник Бранко В. Радичевић и режисер Младомир Пуриша Ђорђевић, који су до краја живота били везани за чачанску кошарку - наводи др Тимотијевић.

др Милош Тимотијевић

Кошарка је после Другог светског рата била потпуно аматерски спорт, играла се на отвореном, а играчи су били искључиво гимназијалци и студенти, који су играли по свим метереолошким условима како би избегли понављање мечева и додатне финансијске трошкове. Чачани су основали два кошаркашка клуба, Борац и Железничар, који су гајили особен динамичан стил игре у којој су виртуозност и лепота били важнији и од резултата, што је привлачило све више гледалаца и младих играча. Железничар је и доцније остао веран тој традицији и стварао велике играче, који су обично прелазили у Борац који се професионализовао, што га је водило у више рангове такмичења. Права кошаркашка грозница захватила је Чачак после завршетка полусезоне 1952. када је Кошаркашки савез Југославије ненајављено променио правила и одлучио да се такмичење настави без паузе. То је био тежак ударац за Борац који је тек ушао у прву лигу, а остао без играча, студената који су отишли да полажу испите.

др Милош Тимотијевић

- Тако нису ни играли заказану утакмицу са београдским БСК-ом. Према правилима, Борац је аутоматски изгубио бодове, чиме је додатно смањио шансе да опстане у Првој кошаркашкој лиги, што према мишљењу Чачана није било "поштено". Огорчење је додатно појачала одлука да се из такмичења избаце јуниорке "Борца", опет због ненајављеног мењања правила. Тако је додатно појачан осећај "завере" против Чачка... Незадовољство је било велико, тако да су Чачани направили лутку Боре Јовановића (тренера БСК-а), напунили је сламом и јавно спалили у центру града преко пута зграде Општине - открива др Тимотијевић.

О специфичном спортском металитету Чачка сведочи и то што су Железничар и Борац остали у различитим нивоима такмичења, али је у пријатељским градским дербијима резултат увек био неизвестан. Ова два клуба су дала више од 60 кошаркашких репрезентативаца у свим категоријама.

- Поред Радмила Мишовића и Драгана Кићановића, Чачак је дао и Желимира Жељка Обрадовића, најуспешнијег тренера на светском нивоу изван САД, једног НБА играча (Радисав Ћурчић) и једног тренера у НБА лиги (Дарко Рајаковић). Успеси, трофеји, рекорди и каријере увек су важни у кошарци, као и у сваком другом спорту, али када је у питању Чачак никада нису били и одлучујући. Јер како је то јасно уобличио један навијач: "Код нас је кошарка нешто више од игре, овде је кошарка неки вид религије" - указује др Тимотијевић.

др Милош Тимотијевић

И СЛУЖБА ПОД ОБРУЧИМА

ЧАЧАНСКИ оперативци Службе државне безбедности задужени за надзор кошаркаша постајали су "кошаркашки зависници".

- Одлазак "Борца" на кошаркашки турнир у италијански град Вијаређо 1955. изазвао је одушевљење у Чачку. За многе кошаркаше из Чачка био је то први одлазак у иностранство, а свима прве утакмице које су играли изван Југославије. Вођа пута био је Драган Ћировић (председник клуба 1952-1956, доживотни почасни председник од 1975), а испред Државне безбедности, без које се таква путовања у то време нису могла организовати, Мики Спасић, члан свих управа клуба до своје смрти - наводи др Тимотијевић.

др Милош Тимотијевић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације