БЕСМРТНИ МИРИС МИЛИОН РУЖА: Грузијски уметник чијим се сликама дивио и Пикасо, борио се за голу егзистенцију читав живот

И ОНИ који никада нису имали прилику да се надахну визијама грузијског уметника Ника Пиросманија (1862-1918), чије су слике доспеле до Лувра и Албертине, а безрезервно им се дивио и Пикасо, бар једном у животу чули су шансону о његовој блиставој и неузвраћеној љубави - "Милион црвених ружа".

Фото приватна архива

Како песма каже, волео је једну француску глумицу (звала се Маргарита де Севр), која је волела цвеће. Продао је све што има, и слике и кров, и трг испред хотела у коме је боравила испунио морем ружа:

...Милион, милион, милион црвених ружа/кроз прозор, кроз прозор, кроз прозор видиш ти./Онај ко је заљубљен, заљубљен и то озбиљно/Свој је живот за тебе претворио у цвеће...

Маргарита је напустила Тбилиси, према једној причи, а да никада није упознала свог страственог обожаваоца, сиромашног сликара опчињеног њеним плесом и гласом. Отпутовала је, тврде, у пратњи богатог удварача. Друга легенда каже да га је омамљена мирисом цвећа, једном пољубила у образ, у знак захвалности. И отишла.

Фото Приватна архива

Пиросмани је Маргариту, и поред тога, вечно везао за Тбилиси. Насликао је њене пуне усне, јаке обрве, крупне очи, једре образе и облине, лепршаву белу хаљиницу, пругасте чарапе и наравно - букет цвећа у руци. То ремек-дело, једно је од 152 рада које чува Уметнички музеј Грузије (део Грузијског националног музеја, познат као Музеј лепих уметности "Шалва Амиранашвили", чија је зграда у Пушкиновој улици тренутно затворена због реконструкције).

Фото Приватна архива

Недавно је "Глумица Маргарита", уз избор других чувених слика, њих око 50, међу којима су и иконичка црно-бела "Жирафа", као и "Рибар", "Чувар дворишта", "Жена са криглом пива", гостовала у Музеју модерне уметности Луизијана у Данској, а од 17. септембра ће се наћи на поставци швајцарске Фондације "Бејелер". У грузијској престоници тренутно може да се види двадесетак његових платана у Националној галерији, која је после реновирања пре две године отворена управо делима Пиросманија. Део поставке је и Пикасов цртеж, на коме је генијални Шанац на свој начин представио грузијског генија, деценијама после његове смрти, 1972. године.

Фото Приватна архива

Самоуки уметник, Нико Пиросманашвили (како му је право име, на грузијском), рођен у породици пољопривредника, у селу Мирзани (област Кахети), сликао је на црном платну. На њему је снажном линијом и јединственим колоритом оживљавао сцене из свакодневног живота, обичне људе - земљораднике и занатлије, али и историјске личности, приватне прославе и верске празнике, домаће и дивље животиње... Сликао је брзо и обично за ниску надокнаду. Радио је по наруџбини и рекламе за ресторане и радионице. Ваљало је преживети у Тбилисију, у који је стигао као сироче, са десет година где су га прихватиле већ удате сестре.

Фото приватна архива

Како је био изразито сиромашан целога живота и борио се за голи живот, сликарство му је било успутни посао. Почео је као слуга у богатим грузијским и руским породицама, потом кречио по кућама, радио на железници, па отворио млекару... У круговима старог Тбилисија знали су га као локалног сликара паноа, али су мало разумели значај његове уметности. Међу првима који су запазили снагу, оригиналност и универзалност његовог израза, били су Илија и Кирил Зданевич и Мишел Ле-Дантју. Ови касније познати уметници 20. века, који су припадали круговима руске авангарде, као студенти су посетили Тбилиси. И ту, на одмору, случајно су открили слике аутодидакта који је без знања о кретањима у светској уметности, радио попут савременика у значајним европским метрополама.

Фото приватна архива

Тако су они први глас о Пиросманијевим сликама пронели ван граница Грузије, па су се четири његова дела нашла 1913. на чувеној авангардној изложби у Москви, под називом "Мета". Ликовни критичари, како руски, тако и француски, одмах су уочили њихову изузетност. И сеоски момак Нико Пиросманашвили био је на прагу свог првог успеха у животу, који је могао да га спасе беде у коју је све дубље упадао, посебно уочи избијања Првог светског рата, када су осиромашили многи његови послодавци, јер су се затварале кафане. Али, није му се дало.

У улици која носи име овог највољенијег уметника у древној земљи на Кавказу, уз железничку станицу у Тбилисију, може да се посети његова изба испод степеница (данас музеј). У том простору без прозора, у готово потпуном мраку настајале су слике безвремене лепоте. Тескоба у којој је живео и скончао, потпуно сам и болестан, осећа се и сада.

Фото приватна архива

Да би се од метро станице дошло до овог музеја од две собице - оне која чува исти кревет, ћилим, сто, столице и неколико блинд рамова, међу којима се стискала његова егзистенција, и друге у којој су дела других уметника инспирисана његовим ликом, стиже се преко бувље пијаце. И ту се међу кинеском робом, од доњег веша до кућних апарата, тискају они које је садашње друштво довело до маргине и борбе за останак. Као некада Пиросманија.

Фасада зграде у Улици Ника Пиросманија број 29, на којој је табла са натписом да је ту живео од 1916. до 1918. године, окруњена је. У ходику, са једва присутним дневним светлом, на то време потсећају фотографије тадашег изгледа кварта око железничке станице. А међу њима и један пано на којој је црно- бели снимак већ остареле Маргарите де Севр, поред слике којом ју је овековечио Пиросмани.

Ту готово ништа не подсећа на славу која ће доћи након што је сликара однео грип, неухрањеност, јетра која је отказала...Сахрањен је на гробљу Нино, али се ни данас не зна где тачно почива, где би могла да се положи бар једна ружа...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације