СВЕ ЈЕ МАЊЕ ХУМАНОСТИ: Писац Горан Милашиновић о роману "Случај Винча" по коме је снимљен филм "Чувари формуле"

КАДА се појавимо са филмским причама које се тичу наше политике, убистава, или се смејемо сами својим манама, Запад то воли.

Фото Н. Скендерија

Занима их нека врста фантазма истока. На Западу не прихватају теме које се тичу етике, јер сматрају да су оне њихова привилегија. Филм "Чувари формуле" је француско-српска копродукција и само захваљујући томе је на мала врата прошла хуманистичка прича из Србије. Зато је филм однео награду у Локарну и постигао успех на другим фестивалима. Уверен сам да би било другачије да смо се само ми бавили овом темом.

Овако је писац Горан Милашиновић прокоментарисао успех новог филма Драгана Бјелогрлића, који је рађен по његовом роману "Случај Винча". У кратком временском периоду, од августа до краја септембра, филм је приказан на фестивалима у Локарну, Сарајеву, Талину и Палм Спрингсу, а најављено је да ће бити представљен у оквиру главног програма на једном од највећих и најзначајнијих светских филмских фестивла у Сао Паулу. А, како је написао невероватну причу о хаварији у нуклеарном центру Винча 1958. године, о озраченим младим научницима, којима је изведена прва трансплантација коштане сржи у Француској, на чувеном Институту Кири, Милашиновић је говорио у Кући Ђуре Јакшића, у оквиру трибине "Роман на филму":

- Када сам први пут сазнао за догађај, помислио сам да би то била добра тема за роман. У историји медицине је заведено да је прва трансплантација коштане сржи изведена десет година касније. То ми је био мотив да почнем да истражујем. Покушао сам да нађем сведоке тог догађаја, да разговарам са неким не бих ли сазнао детаље. Научници нису били расположени за разговор. Један од њих ми је рекао да немам шта о томе да пишем, јер то није књижевност него Винча. Мене је то још више заинтригирало.

FOTO: Promo

Милашиновић је истакао да је књижевност једна врста дивне преваре и што више личи на стварност то је успелија:
- Случајно сам успео, преко неких запослених у Винчи, да дођем до дневника једног од озрачених научника који су ишли у Париз на трансплантацију. Дневник је све до 2011. био у Винчи, али никога није занимао. Добио сам тај дневник. Из њега сам могао да видим пуно аутентичних детаља, сазнао сам имена и презимена Француза који су били донори у трансплантацији.

Професор др Горан Милашиновић / Фото: П. Милошевић

Настављам по свом

МИЛАШИНОВИЋ није само писац. Он је и лекар, један од наших најпризнатијих кардиохирурга. А, како је његово срце куцало, после премијере филма у Локарну.

- Све време док се приказивао филм стрепео сам како ће публика да реагује. На крају, после неколико секунди мука, чуо се громогласан аплауз. Мој живот се није променио ни са овом књигом, као ни са једном другом књигом. Настављам по свом - каже писац.

Знао је само њихова занимања. Један је морнар, један ауто-механичар. Међу њима је била и домаћица са четворо деце.
- Нисам се технички бавио документима, само толико да би роман личио на стварност. Суштина мог интересовања су били ликови. Унутрашњи профил сам направио искључиво на основу тога како сам замишљао човека који је спреман на хумани чин у коме ризикује свој живот да би спасао туђи - каже Милашиновић.-Покушао сам да дочарам племенитост тих људи који су донирали коштану срж, и то велику количину, како би помогли Југословенима који су са друге стране Гвоздене завесе.

Милашиновић је испричао да професор који је радио трансплантацију није добио Нобелову награду јер она није успела. Тада се није знало о компатибилности ткива, већ само за крвне групе. Озрачени научници су имали подударање по крвним групама, али не и ткива. И сви су имали одбацивање ткива.
- Трансплантација је научно неуспела, а клинички је успела. То је парадокс медицине - прича Милашиновић. - Срећна околност је била што доза зрачења коју су добили током акцидента није била смртоносна, па су имали помоћ туђе коштане сржи за та два месеца када их је организам одбацио. Било је времена да се њихова коштана срж опорави. Петоро људи је имало зрачење које је захтевало трансплантацију, једна особа је преминула, а четворо је преживело.
Роман "Случај Винча" је своју прву верзију доживео још 2011. године.
- Тако би остало да 2015. нисам случајно упознао Драгана Бјелогрлића - каже Милашиновић. - Сложили смо се да је централна тема ове приче хуманост Француза. Рекао сам му да ћу написати нову верзију у којој ћу се сконцентрисати на сам догађај. Дуго смо се припремали за филм. Бјелогрлић је мислио да је боље да направи крими причу,да буде доминантна политичка интрига, Гвоздена завеса, 1958. година, како Французи гледају на Југословене, како су Југословени фасцинирани "кока-колом". За потребе филма је био у праву. Мене то у роману није занимало. Занимале су ме психолошке карактеристике и давалаца и оних који су примили коштану срж.

Изван фикције остало је неистражено да ли је акцидент у Винчи имао везе са идејом о прављењу атомске бомбе и да ли је Југославија  имала нуклеарну бомбу. У СДПР-у су нађени неки документи, неке мапе за израду нуклеарне бомбе. Нуклеарну бомбу у Југославији је, по речима Милашиновића, могао да направи само Павле Савић, оснивач Института у Винчи. Али, он се томе опирао, говорио је да је Винча прављена за науку. Када се десио акцидент, Савић је већ био смењен.

- Атомска бомба се никад није правила у Винчи - истиче Милашиновић. - Разговарао сам са пуно научника из тог времена, сви су рекли да то није тачно. Озрачени научници су радили један научни експеримент, за који сам сигуран да нема никакве везе са нуклеарним програмом, међутим у роману сам ставио да ту постоји нека сива зона. Бјелогрлићу се то највише свидело, учинило му се да је то добар предложак за трилер. Моја основна идеја је да се када неко изађе из биоскопа, не запита да ли је Југославија правила бомбу, него: да ли бих ја као човек дао коштану срж неком, ако ми доктор каже да није сигурно да ћу преживети. Та хуманост и даље постоји, само је променила облик. То видимо у болницама. Ако неком пацијенту недостаје крви, а он живи у граду у некој згради, за њега нико не дође. Али ако живи на селу, сви долазе. Када сам писао роман, појавила се вест како је девојчицу ударио камион у Кини. И шта се догодило, двадесеторо очевидаца је звало хитну помоћ, али нико није пришао тој девојчици. Сви ће желети да помогну ако тиме не доводе себе у било какву неприлику. Моја жеља је да се откључа та емпатија која постоји у нама.

Препоручујемо

Друштво

2 1

СУМЊИВИ ОТАЦ АТОМСКЕ БОМБЕ: Амерички физичар Опенхајмер сумњичен за сарадњу са Совјетима

19. 02. 2023. у 07:30

Политика

45 91

ПОГЛЕДАЈТЕ КАКО ЈЕ БЈЕЛОГРЛИЋ ТУКАО ГАГУ АНТОНИЈЕВИЋА: Насилник причао на скупу "против насиља"

03. 06. 2023. у 19:06

Познати

0 1

МИЛАН МАРИЋ У ВЕЗИ С БЈЕЛИНОМ ЋЕРКОМ? Испливали детаљи - у љубави су већ месец дана, откривено и где су се упознали!

04. 03. 2022. у 20:19

Култура

0 1

СЛИКЕ ИЗВАН ОКВИРА: Поставка тојице аутора у београдској Кући легата

26. 09. 2023. у 16:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације