АУТОБИОГРАФИЈА СВЕТСКИ ПРИЗНАТОГ УМЕТНИКА БРАЦЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА: Цела историја је грешка

СА великим поносом, мада данас то може звучати непопуларно и неприкладно, увек истичем да сам ја партизанско дете, и ту нема одустајања, без обзира на све. Ова реченица светски признатог уметника Слободана Браца Димитријевића, рођеног у Сарајеву, у чувеној уметничкој и левичарској породици, од оца Воја и мајке Јелене, пропраћена је аплаузом на представљању његове аутобиографије "Лувр је мој атеље, улица мој музеј", која је обележила минулу седмицу у Културном центру Београда.

Фото КЦБ, промо

- Кроз нашу кућу прошли су многе југословенске величине, од књижевника попут Адрића и Селимовића, до признатих и непризнатих народних хероја - открио је Димитријевић. - Код мојих деде и бабе по мајци долазио је и чувени Валтер, као и Звонко Грбац, кога су живог спаљивали, али никога није одао. За разлику од Валтера, од кога је смрт створила легенду, Грбцу је живот био отежавајућа околност, док из њега није изашао. Стално су му паковали неке афере, док није пао у анонимност. Увек сам био свестан тих паралелних судбина, и отуда она моја прича о два сликара.

Фото КЦБ, промо

Реч је о причи која се сада предаје на свим престижним уметничким школама у свету, а говори о томе како се некада давно, далеко од градова и села, живела два сликара, и да је краљ, ту ловећи, кренуо да тражи свога пса. Нашао га је у врту једног од њих двојице, чији су га радови задивили, па га је повео у дворац. Име тог сликара било је Леонардо да Винчи, а име другог људи нису никада сазнали.

- Написао сам је са 19 година, а из ње потиче мој став да нема грешака у историји, већ да је цела историја грешка. То ме је навела да размишљам о постисторијском времену, па је веома рано настала и моја књига "Постисторијски трактат", за коју су ми многи, попут велике америчке уметнице Џени Холцер, рекли да је она извршила велики утицај на њихову генерацију, као и на филозофа Артура Дантоа. Ми из мањих средина нисмо навикли на могућност да неко одавде може утицати на уметност великих градова. Ја сам само захваљују етичности тих уметника, сазнао како је мој рад деловао на њихов - испричао је Димитријевић коме је подршку давао и легендарни Јозеф Бојс, али и други изутено утицајни аутори.

Фото КЦБ, промо

Промоција, на којој су говорили и уредник овог издања "Фрактуре" Сеид Сердаревић и песникиња и драмски писац Милена Марковић, одвијала се у биоскопској сали (што приличи животопису сличном филму), док су се иза говорника смењивали слајдови на којима је Брацо, и као дечачић са Титом, и касније са славним колегама, па и са - Миком Џегером. А на питање, зашто код нас нико није пророк у свом селу, Димитријевић је одговорио:

- Сваком се деси да после дугог путовања дође кући и затекне празан фрижидер. Ми смо можда једина земља која је имала све могуће аванграде, али да никад ни један индивидуални искорак нашег уметника није забележен у историју светских авангради - истакао је, и објаснио да иза његових колега у свету, организовано стоје галеристи, банкари, директори музеја и кустоси, што није случај са домаћим ауторима. - Балкан је турбулентно подручје, и баш када се направи нека грађанска класа, све се развали...Таман људи почну да се интересују за праву уметност, онда поново дођу они који купују лажног претка, да га ставе изнад клавира.

Милион посетилаца у Паризу

ПУНИХ тридесетак година чекао је Димитријевић да реализује пројекат у чувеној пећини Ласко, где су сачуване највеће уметнине неолитског периода, и коју чувају дупла гвоздена врата, као на бункерима. Напокон, дозвољено му је било да наслика тамо шест-седам малих слика и позове десетак људи, на сат времена, да виде изложбу.

Фото КЦБ, промо

- Један од компликованијих пројеката је био онај у париском Зоолошком врту, где је у 20 кавеза, било постављено 20 инсталација. Видело га је милион људи, а о њему се писало у више од 40 земаља - рекао је аутор књиге "Лувр је мој атеље, улица мој музеј".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације