ФОРЕНЗИЧКА ИСТИНА И КАФАНСКИ МИТ О КАЛАБИЋУ: Нова књига историчара Бојана Димитријевића и Немање Девића разрешила енигму

Јесте на крају рата издао свог команданта, кога нису издали толики његови војници, који су до данас остали нерехабилитовани и анонимни, поручују аутори

Фото: Приватна архива Весна Калабић

РАТНИ страх и трепет за комунисте Никола Калабић, 29. априла 1946. после обављеног прљавог посла издаје Драже Михаиловића пише из кућног притвора Слободану Пенезићу Крцуну:

"Драги Крцуне данас је двадесет и два дана, како си био. Апсолутно је ред да дођеш. Знам и уверен сам да си заузет послом, али што је ред, ред је. Имам велику молбу, ради се о мојој слави Св. Ђурђу. Славио сам славу и у ропству, на положају и код куће па те молим да ми братски изађеш у сусрет те да прославим и сада. Знам ти ћеш рећи па слави. Тако је. Али без тебе не могу. Ради се о овоме, у томе се и састоји моја молба: да на Ђурђевдан са Марком (Александар Ранковић) будеш ми гост на слави - на вечери. Ово је моја братска молба и држим засигурно да је Марко одбити неће."

Људи из Озне које је Калабић називао "побратимима" после неколико дана наредили су да њихов сарадник, некадашњи командант Горске гарде краља Петра буде убијен дављењем.

Овај цитат из нове књиге "Никола Калабић и Горска краљева гарда: историја и мит" чији су аутори историчари др Бојан Димитријевић и др Немања Девић, у издању "Службеног гласника", поткрепљен је и анализом графолога који је потврдио аутентичност Калабићевог рукописа. Аутори су тражили помоћ форензичара да би коначно утврдили историјску истину да је Никола Калабић издао свог ратног команданта. Ово дело биће данас представљено у књижари "Геца Кон", у 11 сати.

Службени гласник

Иако је Калабићева издаја била позната још старој равногорској емиграцији, кафански стихови "од Тополе па до Равне горе свуд су страже ђенерала Драже и патроле Калабић Николе" су га рехабилитовали пре суда и учинили другим човеком Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини, иако он то није био. Науци није лако да се избори са кафанском песмом, признају аутори књиге: "Нека за утеху послужи то да се то не дешава први пут у српској историји. Заправо, карактеристично је да су и у другим драматичним историјским епохама мит и песма тријумфовали над историјским знањем."

Фото Б. Пузовић

- Представа у јавности о Николи Калабићу и даље се, хтели то да признамо или не, заснива на партизанском филму и визуелној представи коју смо створили о "четницима". Коме је на први поглед мила иконографија брада-шубара-кокарда, тај од срца пева новокомпоновану песму о Калабићу: "Комуњаре лажу да си издо Чича Дражу". Ко се таквих симбола грози, налази трагове команданта Горске краљеве гарде ЈВуО и на местима где никада (ни пре ни током рата) није закорачио. Друштво које функционише у тако упрошћеним и црно-белим представама о прошлости није усвојило превише историјског знања, нити му је својствен ма какав озбиљнији мисаони процес при расуђивању. Зато смо и на корице ове књиге, ситним словима и претенциозно, али крајње свесно ставили натпис: "Нека не отвара онај ко није вољан да размишља" - кажу др Бојан Димитријевић и др Немања Девић.

Они су утемељном научном студијом - биографијом Николе Калабића указали и на пословичну српску површност и острашћеност, која је бесомучни грађански рат међу Србима од 1941. до 1945. продужила, у неким видовима, до данашњих дана.

- У јесен 1944. и у првим месецима 1945. трају масовна стрељања грађана у Србији која организује и спроводи Озна. Број убијених у револуционарном терору процењује се на више од 60.000 људи. Интересантно, када је један партизански комесар из чачанског краја у априлу 1945. загазио у терор и почео да убија невине људе по селима, међу симпатизерима КПЈ јавила се следећа паралела: "Једног Калабића смо се ослободили, а ово дошао други" - наводе аутори.

Фото А. Станковић

Нису само комунисти стрепели од Калабића, угледни официри и обавештајци ЈвуО су генералу Михаиловићу често слали извештаје који су команданта Горске гарде представљали као бахатог насилника. Упечатљив је извештај Лазара Тркље, блиског сарадника генерала Михаиловића, задуженог за обилазак и инспекцију рада јединица.

- Он се на рад Николе Калабића осврнуо у својим личним белешкама у два кратка сегмента, оба пута негативно: "Млади Калабић у Подгорском срезу убио је око десетак сељака за које ми је Воја Лазић једном приликом рекао да се ниједан није огрешио толико о националну ствар да су требали бити побијени." Или: "Нагон младог Калабића за убијањем породична је особина његове фамилије и може нам много штетити". Изгледа да су у та разрачунавања били укључени не само идеолошки већ и предратни политички и лични сукоби - наводе др Димитријевић и др Девић.

Фото М. Анђела

Они Тркљину опаску о наследном насилништву разјашњавају дајући слику Калабићеве породице. Деда Никола био је добровољац у руско-турским ратовима 1876-1878, а отац Милан, аустријски жандармеријски подофицир у Подновљу у Босни је 1912. је оставио породицу, жену Јоку и децу Николу и Ангелину, прешао Дрину и приружио се четницима Воје Танкосића. Када су се пронеле гласине да је погинуо, Јока Калабић се преудала, али 1914. су бечки обавештајци открили да је Милан жив и да ратује у српској војсци, па је његова породица интернирана у злогласни логор Арад. Када је Калабић овенчан славом ратног јунака, носилац десет одликовања, укључујући франуску Легију части, демобилисан 1919. није желео да настави живот са женом која се преудала, иако ју је други муж напустио. Никола је једно време живео са суровим оцем, од кога је због немилосрдног батинања побегао мајци.

- Одрастање уз свест о разореној породици, уз насилног оца и маћеху, као и детињство проведено у логору смрти - дакле услове који су превазилазили и сурова времена с почетка века - морали су утицати и на Николу у развојном добу. Питање је колико је тешко одрастање оставило трага на Николу Калабића и његову улогу у рату и драматичним догађајима 1941-1945. године - сугеришу аутори.

Они уочавају сличност Калабића: сви су својом вољом облачили униформу и одлазили у рат иако им то није био основни животни позив, и о свој тројици могле су се писати књиге које подсећају на авантуристичке романе.

- Никола Калабић није био човек који је могао да у великим догађајима стоји по страни. Театралност је била особина која је код њега рано уочена. Амбициозност - у мери да је прелазила у нездраву, уочава се већ од јесени 1942. године. Дуго искуство живота у шуми, призори комунистичког терора које је видео у Црној Гори и на крају страдање сопствене породице, наводили су га да отворено говори о потреби освете. Никола Калабић јесте на крају рата издао свог команданта, кога нису издали толики његови војници, који су до данас остали нерехабилитовани и анонимни - кажу аутори.

СУДСКА РЕХАБИЛИТАЦИЈА

КАЛАБИЋЕВА судска рехабилитација из 2023. представља значајну чињеницу, нарочито због његове породице, која је била прогоњена и затварана и у време немачке окупације. Калабићевог 15-годишњег сина су 1945. убили комунисти.

- Историјска рехабилитација била би, ипак, знатно компликованија. У његовој оцени појављују се две опасности: да се на Калабића из 1941. гледа очима којима се гледа вероломни Калабић из 1946. и, обратно, да се на Калабића из 1946. гледа као на храброг Калабића из 1941. године - закључују др Бојан Димитријевић и др Немања Девић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације