Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Play чехов

Драгана Бошковић

13. 12. 2023. у 10:00

ПИТКА комедија "Вања, Соња, Маша и остали" Американца Кристофера Дјуранга реплицира на Чеховљеве "Три сестре", мада је овде у питању и један брат, по сопственом признању "из другог тима".

Притом, не само имена, него се и радња врти око Чеховљевог "Вишњика", а позоришна страст "за новим формама" пробија и као посвета "Галебу" великог руског драматичара. Као и обично, Американци воле да се помало подсмехну Чехову и његовој сети "словенске душе". Воле и да истакну да је сам Антон Павлович своје драме звао комедијама.

Све се то налази у драми о усвојеној кћери Соњи (Милица Михајловић), која тавори са братом Вањом (Горан Јевтић) на имању, које су драги родитељи оставили њиховој сестри Маши (Катарина Марковић), холивудској ведети, која их и издржава. Припрема се и позоришна реплика на "Галеба", из пера неоствареног, али разумног "Ујка Вање", кога Горан Јевтић игра уобичајено лако, са правом мером и озбиљности, и самохумора, што овом познатом Чеховљевом лику (који воли да ради, за разлику од Вање) даје нову димензију и проширује му жанровски потенцијал.

Маша Катарине Марковић је, за ову глумицу очекивано, неодољива славна филмска звезда, која, као у "Вишњику", доводи Жаоку, младог љубавника (Ђорђе Кадијевић) на имање, које хоће да прода. У кући је служавка, једина радина, набеђена пророчица (Исидора Минић), а у радњи учествује и млада девојка (Наталија Степановић), заљубљена у позориште и Нину Заречну из "Галеба", усхићена познанством са селебритима. Но, представа "Вања, Соња, Маша и остали", заправо припада Милици Михајловић, која Соњу, уседелицу, којој се живот мења кад је славна сестра одведе на маскенбал, што постаје својеврсни скандал, јер засени ону, која се не засењује!... Милица Михајловић је у тексту прилично уопштено карактерисану Вању приказала као праву Чеховљеву јунакињу, али прочитано из данашњег, антимитског, непатетичног, муњевито убрзаног времена, које не допушта да се застане и размисли, а камоли да се седи на обали језера, да се чека свакодневна појава плаве чапље и да се ламентира над прошлим животом.

Вања је живчана, непредвидива, неуротична, незадовољна, пуна једа због емоција које не успева да "пласира", па их усмерава на Вању, брата и геја, што је само гег, без стварне радње... Михајловићева је од типичног лика из америчке модерне драматургије, успела да створи вишедимензионални, стварни драмски лик са одличном трансформацијом, због чега читава Дјурангова комедија постаје заиста блиска Чеховљевој драматургији сталног очекивања катастрофе, због чега нико није срећан у садашњости. Соњин животни обрт њу (чеховљевски) не мења, и то је одиграно интересантно и тачно.

Ксенија Крнајски је Дјурангову комедију тако и режирала, уместо да јој даје нова драмска значења, што је добар избор. Лакоћа играња овог одличног текста (превод Марија Спасић), растињем обојен амбијент, интересантан костим (Селена Орб) и препознатљивост "америчког сна" у реферисању на препознатљиву Чеховљеву драматурију је на сцени Атељеа 212 резултирало врло љупком представом, о озбиљним, животним проблемима, од које грађе се лако може створити и "тешка драма".