ПЛЕМЕНИТА МИСИЈА РОМАНТИЧАРСКОГ ХЕРОЈА: Изложба цртежа Новака Радонића, у Кабинету графике Народног музеја Србије (ФОТО)

СВОЈ "Аутопортрет са цилиндром" један од најважнијих српских ликовних уметника 19. века потписао је са - "Радонић сам". И баш тако названа је изложба цртежа Новака Радонића (1826- 1890), отворена минуле седмице у Кабинету графике Народног музеја Србије.

Новак Радонић, Колосеум, Фото Народни музеј Србије

Из његове заоставштине радова на папиру, коју чува наша кровна музејска институција, а чини је више од 130 цртежа и пет скицен-блокова, избор је направила ауторка изложбе, кустоскиња Милица Цицмил. Према њеним речима Радонићеви цртежи су доспели у Народни музеј у два наврата: 1901. године- као поклон његовог кума Душана Матића, из Новог Сада и 1926, након сто година од уметниковог рођења- као поклон Министарства просвете, док је цртеж "Рим", накнадно откупљен од Софије Станојевић из Београда. Куриозитет је да се Радонићев богат цртачки опус тек сада излаже - самостално.

Фото Народни музеј Србије

- Преко цртежа упознајемо његов интимни уметнички живот, о чему не бисмо ништа знали ако бисмо гледали само његова уља на платну - пише у каталогу Милица Цицмил. - На папиру бележи своје импресије, мисли и осећања, а ти радови постају нека врста његовог дневника. Преко њих сазнајемо да је имао интересовања за животиње, да је волео пејзаже и ведуте, као и то колики су устисак на њега оставили портрети великих уметника, које је копирао у цртачкој техници.

Кустоскиња је издвојила она дела која најбоље сведоче о развоју овог сликара, најпознатијег по портретима и историјским компопзицијама, у временима бројних уметничких праваца, попут класицизма, назаренске уметности, бидермајера, романтизма и реализма.

- У његовим радовима видљива су два начина цртања: школско цртање- у циљу савладавања проблема, без много слободе, промишљености, аутентичности, и оно друго- у којем се може уочити да је усавршавао валерско степеновање оловком и моделацију, а меким потезима оловке разбијао класичну линеарност кратким и вијугавим потезима. Развио је осећај за валерску дубину.

Фото Народни музеј Србије

Рођен је и одрастао, у породици скромног занатлије, у бачком Молу, где се школовао пре него што је уписао гимназију у Сегедину. Прва сазнања о уметности стекао је код сликара Пере Пилића у Сенти, а потом у Араду, код сликара Николе Алексића, да би сликарску академију завршио у Бечу. Захваљујући залагању доктора Јована Суботића, који му је био пријатеља, духовно отац и патрон, 1858. године, одлази на двогодишње студијско путовање по Италији, одакле се, према тврдњама Вељка Петровића, вратио са "десетинама кила цртежа".

Део тих "италијанских радова" управо чини актуелну поставку. Подељени су у две групе - ведуте градова, на којима су приказани значајни споменици, и копије портрета старих мајстора из Галерије Уфици. Уз њих, изложене су и студије античких скулптура, студије по живом моделу, антички и традиционални костими, портрети, пејзажи, аутопортрети (себе је најчешће престављао из полупрофила са карактеристичним дугим и кукастим носом).

На Радонићевим цртежима, могу се наћи и бројне белешке, које, према мишљењу ауторке изложбе дају драгоцене информације о уметнику:

- На полеђини цртежа "Поглед на Јазак" записао је списак боја, где се може видети како је изгледала његова палета, податке о томе какве четке за сликање траба купити, и рецепт за припрему неког уља. Ови блокови садрже и информације које су мање важне за тумачење његових дела, али врло важне из угла информисаности младог уметника.

Фото Народни музеј Србије

У њима се, како наводи Милица Цицмил, могу наћи наслови књига, уџбеника психологије, историје уметности, имена грчких вајара, сликара, као и историјских и митолошких ликова, сасвим сигурно под утицајем класичниог академског образовања:

- Ту су и Вазарелијеви "Животи славних сликара, вајара и архитеката", незаобилазна историчарско- уметничка литература кроз векове, "Грчка митологија", Есхилова трагедија "Прометеј"...Све то потврђује његову посвећеност и свестраност- како би се што боље припремао за уметнички посао и постао комплетан сликар.

Али, постепено од тог свог сна је одустајао да би на крају живота, сликао и цртао тек да "леба заслужи", а како се наводи у каталогу, једном свом покровитељу је писао:

- Зашто да се мучим, и себе самом на жртву мећем, и то узалудну жртву од које Србство ни матерјалне ни душевне користи, ни естетског уживања имати неће. Слава је лепа ствар, али ја осећам да је на путу сликања никада нећу стећи.

Иако су његови капацитети превазилазили паланачки дух, недостајало му је самопоздања и вере у сопствени таленат, сматра Цицмилова:

- Српску уметност 19. века могао је додатно да обогати делима којих је за његов дуг животни век могло бити још више. Тај нагли прекид с ликовном уметношћу, услед личне уобразиље уметника, био је изузетно редак случај, а бег који је нашао у писању није му донео признатост коју је могао стећи сликарством. Ипак, несрећни живот и Радоњићева субјективна смрт (сликарства) биле су одлике романтичатског хероја.

Фото Народни музеј Србије

Када се напокон окренуо књижевности и писању, објављивао је књижевне и новинске крокије, козерије и памфлете, у тада актуелним публикацијама - "Жижи","Комарцу","Змају" и "Даници". Пред смрт је предао Матици српској рукопис "Речи којих у Вукову Рјечнику нема", а штампао је и два тома "Моловских мудровања", својих хумористичких и ангажованих текстова, где је изнео и лични поглед на уметност:

- Све песништво, уопште, као и лепе вештине, музике, сликарства, кипорези и архитектуре, сви ови божји дарови имају задатак да човека, чувствјујућим, сачувствујућим, племенитомислећим, једном речи честитим и ваљаним човеком учине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације