"ВЕЛИКОЈ МАМИ" КЛАЊАЛИ СЕ СВИ ВЕЛИКАНИ ТЕАТРА: Сто година од рођења Мире Траиловић (1924 -1989)
ОНА има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио - станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора.Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома коригован домаћичком упорношћу.
Рођена је 22.јанауара у Краљеву. Посвећена ученица Друге женске гимназије, завршила је средњу музичку и глумачку школу у Београду, дипломирала на Музичкој академији. Потом (по жељи оца архитекте) уписала архитектуру, али је прекинула студије након два семестра. После четири одустала је и од технологије,а од историје уметности - пред дипломским испит.
- Стасита, прелепа, са необично финим гласом, обложеним као неким сомотом гласовним. У том разбарушеном времену она је некако била достојанственија од других, изразито, видљиво - сећао је се Драгослав Андрић из студентских дана.
Мада је својом мудрошћу, сналажљивошћу и упорношћу, тај "булдожер у визону" (како ју је назвао један француски критичар) успела вешто да плива у комунистичким временима, волела је, са потпуним покрићем, да истиче своје грађанско порекло. Уосталом, њен чукундеда Алекса Симић био је један од уставобранитеља, министар финансија, министар иностраних послова Кнежевине Србије, председник Друштва српске словесности. Деда Милан Симић управник Народног позоришта, а бака Катарина дворска дама краљице Наталије...
Упркос породичном пореклу, две године пре дипломирања, Мира је успела да стигне до Радио Београда (1946), станице у којој у то доба, по њеним речима, "нису могли ући ни они којима су Коча (Поповић) и Пеко (Дапчевић) били стричеви". Ипак, госпођи Траиловић је, једноставно, све полазило за руком. Можда је њену тајну најбоље одгонетнуо Војислав Костић:
- Имала је културу говора, али и шарм. Одушевљавала је начином на који је присно говорила.
Била је Мира и уредница Драмског програма Радио Београда, за коју се говорило да је гласом Минерве освајала слушаоце. У овој кући режирала је око 70 радио драма, а у њој је срела и Драгољуба Гуцу Траиловића (тада спикера, касније дописника "Политике" из Париза) животног сапутника, због којег ће девојачко презиме Милићевић променити у Траиловић. Све више су је тих година привлачили драма, камерно позориште, кабаре, телевизија, па је 1950. завршила Високу филмску школу, а шест година касније и Академију за позориште, филм, радио и телевизију. На истом факултету предавала је неколико година и радио режију.
Управо њеном концертном режијом "Фауста" 12.новембра 1956. у сали са 212 столица, у библиотеци новинске куће "Борба", отворено је ново, авангардно позориште Атеље 212. Један од оснивача био је Радош Новаковић, први управник овог театра.
У "Борби" је постављен и Бекетов комад "Чекајући Годоа" у режији Василија Поповића. У представи су играли Бата Паскаљевић,Ђуза Стојиљковић, Љуба Тадић, Чкаља,Раде Марковић, Мића Томић,Бранко Хаузер, Љиљана Алтман, Ратислав Јовић и Вујадин Јовић. Занимљиво је да су "Вечерње новости" прве објавиле информацију о иницијативи београдских уметника да се оснује позориште нових трагања, неконвенционалног типа и без ансамбла. Од те првобитне идеје се донекле одустало, јер се 1962. гради здање Атељеа 212 (по пројекту Бојана Ступице) са сталним ансамблом.
Мира је режирала више од 30 значајних представа, између осталих "Иза затворених врата" Сартра, Јонескове "Столице", Камијев "Неспоразум", "У агонији" Мирослава Крлеже... У време Мириног управниковања, израчунао је Дејан Чавић, Атеље је гостовао у петнаест земаља (Европе, Северне и Средње Америке, Јужне Америке и Азије) и 26 градова, па је овај театар с разлогом словио за "путујуће позориште". У свим анегдотама Мира је била у средишту приче, "велика мама", како су је с љубављу и поштовањем звали глумци. Њена "деца" низала су успехе и зато су морала да буду смештена у најбољем хотелима, играју у најбољем позоришту и, наравно, имају најбољи третман. Да би се у Акапулку купали на некој прелепој плажи, све их је ( заједно са Ташком Начићем и Милутином Бутковићем) представила као балетску трупу из Београда. А када су гостовали у Ирану, на вест да на представу "Чудо у Шаргану" неће доћи Фарах Диба, супруга шаха Резе Пахлавија, одбила је да играју. И постигла циљ: Симовићевој драми присуствовала је и лепа шахова супруга. Пошто их је у Мексику затекла вест о Титовој смрти, а домаћини тим поводом предложили конференцију за новинаре којој ће присуствовати два -три глумца, одбила је речима: "Сви! Педесет шесторо. За нас је то такав тренутак." Треба ли рећи да је постигла циљ - пошто нису могли да их сместе у салу, конференција је одржана напољу, на тргу.
Шта год да је радила, око себе је ширила оптимизам и успевала да оствари што је наумила. Имала је покриће за све епитете: донкиховски борац, гвоздена дама, тигрица са баршунастим канџама, позоришна лавица, дипломата...
У време хладног рата основала је са Јованом Ћириловим Београдски интернационални театарски фестивал, Битеф, на чијем се челу налазила од 1967. до смрти, 1989.године. У то доба Београд је био једино место (не само позоришног) сусрета Истока и Запада, а његови гости најславнија имена: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан- Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други. Међу њима било је и уметника које је прво препознао Битеф, па тек онда свет. У биографији Мире Траиловић остало је забележено да је на сцени Атељеа изведена прва европска премијера чувеног мјузикла "Коса", а њен потпис тих година понели су и "Чудо у Шаргану", "Акробате", "Конак", "Лулу"... Мира је померала границе слободе, откривала младе драмске писце,постављала контроверзне наслове. Постала је и директор Театра нација у Нансију, режирала на многим сценама у земљи и свету.
Ордени и признања
ЗА живота Мира Траиловић добила је, између осталих, Октобарску и Седмојулску награду, награду Удружења америчких критичара, немачку за допринос на пољу културе, признања бугарског и чехословачког друштва. Италинаски председник Ђузепе Саратаг лично јој је уручио Орден кавалерија уфичијале, а француски министар културе Жак Ланг предао јој Орден уметности и књижевности.
Од Мириних до наших дана, нажалост, све се сузило и смањило. Прво земља, онда и култура, па и људи. На челима позоришних кућа завладала је осредњост, а и глумци (у потрази за бржом зарадом) радије одлазе у инстант серије него што у театру "ишчитавају" велику литературу. Данас нестварно звуче њене велике идеје:
- Знате у шта желим да претворим овај театар? У позоришни центар целога света. Желим да се у Атељеу одржавају семинари, не, боље је ако кажем сеансе, које ћу трајати од три дана до три месеца. Гротовски би, рецимо, одабрао једну екипу с којом би развио своју теорију позоришта, Џером Робинс би предавао сценске кретње. Ако ми се та идеја оствари, Београд би постао позоришни центар у који свет долази, ту остаје и не заборавља га. Чекајте... - рекла је у једном новинском разговору.
Да је поживела, Мира би сигурно и у овом малом времену остала велика, јер и била је "госпођа из великог света". Што године више пролазе, све је јасније колико таква фигура недостаје нашем позоришном животу .
Нажалост, већ почетком осамдесетих ствари су почеле да се мењају. Мира Траиловић отишла је у пензију 1.јануара 1983.године, пре истека скраћеног мандата. Повређена и рањена убрзо се разболела. Ипак, смогла је снаге да 1989, у тек основаном Битеф театру, режира последњу представу, Нуренове "Демоне". Умрла је 7.августа у Београду, а по сопственој жељи сахрањена је на Новом гробљу - у кругу породице и најближих пријатеља.
Компромис и завођење
"ПРАВИ, велики политичар међу позоришним људима. Њена способност да прави компромисе била је равна њеној вештини завођења. Ако је то било потребно њеном позоришту, седала би за сто и са политичарима за које се знало да их не подноси...
- Слушала је и духовите и глупе анегдоте са истом пажњом. Знала је да заигра валцер са најлепшим момком у граду или са знојавим градоначелникпом, и да се насмеје својим заразно звонким смехом - присећао се Јован Ћирилов у књизи Феликса Пашића "Мира Траиловић, госпођа из великог света".
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
"ТЕРАЛИ СУ МЕ ДА РАДИМ ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ, НАСИЛНО - ПО КАЗНИ": Оливера Ковачевић о каријери на РТС-у
ВОДИТЕЉКА Оливера Ковачевић је о својим почецима, изазовима у послу, о томе зашто понекад пожели да буде викиншка ратница, као и о свему што јој даје снагу и инспирацију.
17. 11. 2024. у 09:28
Коментари (0)