ТАСТАТУРА НЕ ПОМАЖЕ У ПРАВЉЕЊУ СТИХОВА: Интервју - Слободан Зубановић песник
НОВУ песничку књигу под необичним насловом "Види Види", у издању "Архипелага", Слободан Зубановић (1947) посветио је сећању на пола века од штампања своје прве збирке стихова "Купатило", објављене 1973. у "Просвети" које више нема.
Уследиле су песничке књиге "Из заоставштине", "Домаћи дух", "Репортер", "Стратегија лирике", "Саркофаг" као и књиге есеја "Скок преко сенке", "Слик", "Атлас о Црњанском".
Како су изгледали ваши почеци у поезији?
- Данас то неком може изгледати чудно, оне су штампане у Сарајеву, 10. априла 1970. Бавио сам се седамдесетих година позориштем у аматерском позоришту "Сусрет" на Чукарици, и на једној турнеји по Босни, на Тјентишту, упознао младог човека Бранка Влачића. Он је био уредник у омладинском часопису "Спектар" у Сарајеву, данас живи у Канади. У Београду је тада већ имао објављену књигу у издању РУ "Ђуро Салај", где је књижевни клуб водио Цветко Петковић, Дисов рођак по некој линији. Одмах ми је објавио песме. Три године касније, штампана ми је књига у некада највећој издавачкој кући на Балкану. Ишчилели су велики издавачи, нестали уредници који су непогрешиво препознавали и "осећали" новог песника. Њиховим ишчезавањем као да се изгубио и мотив, подстрек да се човек окрене писању песама као животној преокупацији. Примљен сам, ето, у српску поезију на велика врата као потпуно непозната особа у књижевним круговима.
У тим младалачким годинама на које сте се песнике угледали?
- Пре бих употребио реч волео. И под том капом су, или се римују, Дис, Растко, Милош и Васко. Од страних највише сам се, "на универзитету" преводиоца Петра Вујчића, упознао са Ружевичем, Брехтом, Хербертом и Пастернаком. Доцније сам више читао, уживао и ишчекивао сваку нову књигу Ивана В. Лалића, Јована Христића, Љубомира Симовића, Борислава Радовића, Милутина Петровића. Будно сам тражио у њиховим стиховима некакво привремено савезништво, али не у смислу да бих се угледао, постао песник, већ да бих боље разумео оно шта се, и како, дешава у свету око нас; а тај свет је често био исказан, за мене, у једној њиховој строфи или слици која је стала само уз један стих. На крају крајева, тако сам откривао оно што и последњи критичар, богами и читалац, од песника траже - бити свој.
Све песме из првог циклуса почињу речима из наслова нове збирке. Шта сте хтели тиме да дате до знања?
- Кад кажемо "види", одмах помислимо на нешто што смо већ видели, што се већ десило, догодило, та реч има и набој наредбодавног објашњења. То сам кратко објаснио и у напомени, "О свакидашњем погледу песама". Слично ономе када заваљени после недељног ручка прелиставамо албум породичних фотографија са којима начас живимо поновним, накнадним гледањем, више сећањем на ликове и догађаје. Све смо то већ једном гледали, сад можемо опет, изнова да видимо једва упамћен лик или призор, можемо уживати у друштву пријатеља, родитеља или познаника којих више нема, можемо, на крају крајева, свашта рећи или коментарисати - Види, Види - у усхићењу или не. Тако је и са песмама у књизи "Види Види": у данима и ноћима када већини људи поезија све више и више бива невидна, веома непотребна, незанимљива и досадна, слика постаје њена савремена и неопходна алатка. Притом, додајем, не мислим на слик, риму, већ на упамћену слику, фотографију, слично детаљима који, на пример, на сликама ренесансних мајстора делују као строфе, стихови или кратке приче, пренесене на платно.
Песме из циклуса "Курс поезије" су својеврсно сећање на великог песника Миодрага Павловића, данас мало заборављеног...
- Да, Миодраг Павловић... Први, савремени учитељ песника у нас. Његово велико учешће у српској књижевности и култури још није завршено јер ће и поред неуобичајено великог, обимног књижевног прилога за наше прилике и обичаје и даље бити предмет изучавања. У првој школи креативног писања у нас коју је водио у Дому омладине Београда, 1972. године, учествовао сам као полазник чије је интересовање највише било окренуто неочекиваним објашњењима које је давао, наводећи примере из поетске праксе у свету.
Тај "курс поезије" изнедрио је читаву једну репрезентацију песника. Шта сам научио у тој "школи" која је, све време њеног трајања, била изложена подругљивости и подсмеху као - "течај лепог писања за абоненте кафане 'Коларац'? Пре свега, стекао сам дозу самопоуздања које је расло што су разочарења била већа и сразмерна тапшању по рамену.
Затим, осетио сам да морам донети одлуку да ми писање не буде хоби. На крају, оно што ми је постало јасно тек после "школовања": поезија је рад у којем, као међу људима, тако и међу речима, постоје разлике у њиховом карактеру.
Коме се као песник обраћате у ово време у коме, како наводите у књизи, поезија све више бива непотребна?
- У нашој култури, поезије и песника сетимо се само у поводу неких годишњица, празника или потребних, пропагандно-маркетиншких прилика. Притом заборављамо да како ми гледамо на поезију и поезија гледа нас. Видите, градски зидови ишарани су разним графитима али, неретко, освану стихови неког песника, као одломци личног осећања оног који их је на зиду исписао. Верујем да нас поезија тако заиста гледа. А обраћам се, ако је то права реч, оном који у свакодневици има још снаге за осећања које прозводи уметност поезије, заправо уметност уопште. Осећање које је ван области зла, беспомоћности, бестидности, осионости и надмености, једном речју оној људскости која све више измиче испред новца, похлепе и срама. Обраћам се и оном, ни живом ни мртвом створу, што обрће кругове седећи у трамвају умотан у прљаво ћебе као беба у породилишту, обраћам се и нама који о поезији разговарамо као о прекој потреби. Често помишљам и на оног који се дохватио оловке и стидљиво јутрос записао нешто попут стиха.
У којој мери нове технологије утичу на судбину књиге и читање уопште?
- Интернет и електронска пошта, евидентно, постали су саставни део живота. Али, тастатура не помаже у прављењу добрих стихова. Помаже, можда, у нечем другом. Будући да је интернет редуковао нашу пажњу он је, уз то, стварност тотално примакао поезији.
Сад, да не супротстављам старе песнике и вештачку интелигенцију, интернетом се брже пронађу за поезију драгоцени детаљи који умногоме помажу да се песма осветли новим осећајем. Међутим, с друге стране, поезија делује у оквиру друштвених група које својатају право заљубљеника у стихове. Уз веома одређене начине певања, потпомогнутог технологијом брзог писања, то у статус поезије уноси раскупусани вирус аматеризма и клановске усаглашености, блаже речено неку врсту некадашњег оговарачког, салонског, окупљања око поезије.
Били сте уредник неколико гласила. Како објашњавате данашњи положај књижевних часописа који као да мало коме требају?
- Знам да су ствари које мало коме требају одувек стајале на крају списка потреба. Овде се ствар око књижевних часописа већ раније примакла крају. Влада дугогодишња инерција доделе, како бих рекао, ситних средстава за крупну ствар. У Србији, данас, постоје буквално три часописа која, колико-толико редовно излазе: "Летопис", "Поља" и "Повеља".
Срамотна је ствар да крвоток једне књижевности одржавају часописи који се из немоћи пуког одржања, оглашавају тробројима, шестобројима, а по правилима књижевне периодике имају ознаку редовног месечног излажења. Нису то ствари еснафске природе и књижевне бирократије, ради се о селективности која се спроводи неселективно и доследности која се механички одржава. Охрабрује једино упорност оних који, на пример, поезију сматрају важном ставком живота.
Катрен је леп рам
У ВАШИМ књигама, па и у овој, наизменично су дате римоване и песме слободног стиха? Шта вам је ближе?
- Катрен је леп рам за моју реченицу и одговарајући инструмент за слободно тражење једне мелодије са више звучности. С друге стране слободан стих доноси могућност да преко њега брже унесе мисао у наш мелодичан језик. Било како било, у часу писања све је ствар тренутног опредељења, нећу рећи намере. У сваком случају на то утиче и концепт саме књиге. Нисам баш склон песницима који у својим песмама раде једно исто, монотоно је ударање у једну жицу поготово ако је матрица стара.
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)