СТАЛНО СМО У НЕКОМ ЧЕКАЊУ: Интервју - вајар Здравко Јоксимовић, професор Факултета ликовних уметности

ДРУЖИО сам се са Бором Иљовским и волео оно што је радио. Он је остварио изванредан опус који превазилази границе ове земље. Бора је, по мени, у светским оквирима, изузетан сликар. Жао ми је што још нема праву, обимну и релевантну монографију, какву заслужује.

Фото И.Маринковић

Ово у разговору, за "Новости", истиче вајар Здравко Јоксимовић, професор Факултета ликовних уметности, који је своју јубиларну 50. изложбу у Музеју "Цептер", минуле седмице посветио управо Иљовском, варирајући његове теме у металу, гуми, алуминијуму, графиту, бакру, кожи, дрвету... А ову разноврсност, уметник присутан готово четири деценије на нашој сцени, кога догодине чека и велика репоспектива у Музеју савремене уметности, објашњава:

- У питању је чиста знатижеља. Сваки нови материјал је другачији, откривајући и у вашем сензибилитету неку нову осетљивост. Има неке медитативне чаролије у томе како да се из неког новог материјала извуче максимум његове ликовности. Недавно сам урадио један цртеж ласером на танкој свињској кожи. Занимало ме је да нову технолошку методу применим на неком органском материјалу. На овом раду се види да је кожа "паљена" што је допринело да линија добије неку своју непредвиђену лепоту. Кожа као материјал је на ласер реаговала једном фином, браонкастом, замагљеном линијом.

Фото И.Маринковић

о И за цео ваш опус карактеристична је радозналост...

- Знатижеља има неку унутрашњу динамику, своје прохтеве које покушавам да следим. То је нешто што припада мом карактеру. Током година се и знатижеља мења што је сасвим нормална ствар. Једноставно, мења се као и ваше жеље. Неку тему можете да експлоатишете извесно време, али ћете у једном тренутку осетити да се ваша знатижеља окренула ка нечем другом, да више нема те страсти и љубави као на почетку. Не умем да "присиљавам себе" да дуго радим једно те исто. Чим осетим назнаку монотоније, ту серију радова напуштам и прелазим на нешто ново.

о А и време је такво да стално нуди нове изазове, и одговоре на њих?

- Свет је у сталној промени, па и уметник мора да му се прилагођава и мења.

Фото И.Маринковић

о За последње четири деценије свет је задесила и технолошка револуција, после које више ништа није исто...

- Волео сам аналогно време и бавио сам се фотографијом, коју сам и излагао. У овом дигиталном добу непрестано смо изложени огромној количини информација. Све што се деси, било где у свету, одмах се појави на нету, па постаје изузетно важно како се прави селекција тог хаоса од информација. И према томе се ваља односити као према храни. Морате да знате шта уносите у себе, да не бисте упропастили сопствено здравље. Данас су сви информисани, али је тешко наћи неког ко заиста жели да уложи напор да би истински познавао неке области. Људи се на основу површних информација усуђују да коментаришу све и свашта и да доносе судове на основу информација непознатог порекла. Живимо у свету инфлације дезинформација у коме је све подложно манипулацији. Од ове приче сам се већ уморио.

о Да ли је ово време визуелних комуникација, добро или лоше за оне који се баве визуелном уметношћу?

- Највећи проблем је ко "кликће" те информације и на који начин их обрађује. Ја припадам генерацији која је одрасла на библиотечком знању. По информације које су нам биле неопходне одлазили смо у библиотеку. За садашње генерације библиотеке не постоје, оне им се налазе у мобилним телефонима. Данас се мало полаже на то како се долази до правих информација у мору оних са којима нас затрпавају и заводе. Морате да имате сопствени критеријум да бисте те информације филтрирали кроз знање које сте с временом стекли. А ко ће данас да уложи 20 година живота да би изградио сопствени критеријум?

Фото И.Маринковић

о Колико су студенти спремни да граде те критеријуме?

- Када сам ја студирао, на ФЛУ је радило барем седам-осам врхунских професора од којих смо учили. Било је то златно доба. Само на вајарству ту су били Александар Зарин, Никола Кока Јанковић, у чијој сам класи био, као и Војин Стојић који нам је предавао метал и дрво. Затим Милан Дамњановић нам је предавао филозофију, Предраг Браца Огњеновић - психологију, Драган Лубарда - цртање, Марко Крсмановић - графику, Љуба Глигоријевић је држао поетике. Али, потребу да се знање преузме не би требало да генерализујемо према генерацијама. Све је то индивидуално и зависи од студената. Има талентованих и заиста спремних да уложе енергију како би искористили све што им факултет може пружити, али и оних који су ту, да не кажем у пролазу. Велики је распон, али сваком морате да пружите исти комад колача који им припада.

о Да ли је садашњим генерацијама лакше или теже да ступе у професионални живот?

- Услови рада на факултету нису никада били бољи, али мислим да им је у професионалном смислу све теже. Пре свега због гомиле дезинформација шта уметност заправо јесте, односно, није, али и због развојног пута за који мисле да може да се некако прескочи и убрза. Да бисте почели да размишљате о скулптури на прави начин морате да научите да пратите сопствени, унутрашњи развојни пут који подразумева да прво стекнете основна знања, како бисте касније радили нешто што припада вашем сензибилитету. Ништа не треба радити на силу јер то није добро.

о А шта их чека после?

- Систем који је некада функционисао је био бољи. Имали сте надокнаду за сваку изложбу у галеријама које је финансирао град. И не само што сте добијали новац за ту изложбу, него је и постојала комисија која је обилазила галерије и бирала радове за откуп. Лакше је било доћи до тих елементарних, најнужнијих средстава. Данас када завршите факултет аутоматски сте на улици. Државне галерије се гасе, додуше има више приватних, али и оне деле судбину уметности и културе уопште, па не могу саме да ураде ништа, све док се промена не деси у друштвеној сфери. А тај однос према култури је јасан из оног колико се за њу номинално издваја.

о Парадокс са вашом генерацијом је што сте дуго "били млади", а онда је нагло дошла зрелост...

- Овде сте у категорији младог уметника до педесете године. Чекали смо да постанемо етаблирани, а када се то десило, већ смо били матори да бисмо учествовали у другим стварима. Дошло је до неког раскорака, али то је део оног кроз шта смо као друштво прошли последњих 30 година. Стално у неком чекању да ће се успоставити релевантан вредносни систем, галеријски систем, културолошки систем...

о И...

- Некако тај систем није стигао. Није стигао Годо, али нам је стигао "Глово".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације