Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мама или самоћа

Драгана Бошковић

12. 02. 2024. у 07:00

ИНТИМНА драма "Мама" ауторке Морган Лојд Малколм тиче се ретко помињане теме, мајчинства у најтежој фази те животне улоге - док су постпорођајна рањивост, па и депресија окидач за неочекивана стања.

Небојша Брадић је, уз равноправно учешће у успеху овог саспенса, глумица Тамаре Драгичевић, пре свега (мама Нина),а онда и одличних Јелене Ступљанин (Џеки) и Јасмине Аврамовић (Перл) успео да игру (битно олакшану исклизнућем у сан) прикаже као опасну и контроверзну ситуацију.

Порођај, претежак физички умор и новостворена панична одговорност за немоћно биће су животне, али и драмске ситуације, које лако проналазе пут до гледаочеве емпатије. Нагло опуштање, после три месеца неговања бебе, посета блиске пријатељице и мало вина изазивају Нину да "отвори душу", да призна своја сукобљена осећања према малом бићу и сопственој (не)моћи да брине о њему, што ће, неочекивано, имати тешке консеквенце у даљем току драме, када њу и другог родитеља оптуже за породично насиље над бебом...

Интимна прича лако прелази у судску драму, Нина постаје жртва, али ће се она храбро носити с тим. У сведеној, клаустрофобичној игри, у коју ће се укључити и адвокатица, која штити дете (Ј. Ступљанин), али и Нинина мајка (Ј. Аврамовић), актери овог готово форум театра (само без директног учешћа публике) ће неколико пута заменити улоге испитивача и ислеђиваног, што чини да представа има узбудљив ток и изазива гледаоца да се определи за страну, која је у праву.

Ауторка драме, савремена британска списатељица, имплицитно подмеће субверзивну идеју, да је за преморену, исцрпљену, доведену до границе свести мајку, заправо, опасно нагло опуштање, па се оно (рекло би се) и не препоручује. Муж и његова мајка, одвођењем бебе на једну ноћ, да би се мама мало одморила и опустила са пријатељицом, заправо је уводе у унутаршњи конфликт дужности и кривице, у сенци тупе законске силе, која наводно штити дете...

Тамара Драгичевић је овом улогом показала велику моћ да једноставним средствима продре дубоко у запретене углове гледаочеве свести, којих дотле и није много свестан.

Јачина њене уверљивости се очитовала и у стварном животу - гледатељки је позлило на половини представе, па је закратко и прекинута...

Небојша Брадић је, уз композиторку Александру Вребалов, костимографкињу Марину Меденицу, сценографкињу Марију Јевтић и драматуршкињу Лору Џолић ову потресну истину приказао као реалну, иако се, срећом по гледаоце и Нину, ипак измакла из страшне, неправедне стварности. Остаје утисак да је ова пријемчива драма отворила врло озбиљна питања односа жене са сопственом примарном породицом, као и новостеченом, у тешкој мисији стварања и обликовања новог живота, у сталној дилеми, чинимо ли му добро или зло.