ОД СИРОТИЊСКИХ ЦИПЕЛА ДО ПОЗОРИШНЕ КАРИЈАТИДЕ: Три деценије ос смрти наше велике позоришне и филмске глумице Рахеле ферари (1911 - 1994)

РОЂЕНА је као Розалија Фрајнд 1911. у Земуну, а умрла пре три деценије, 11. фебруара, као величанствена, непоновљива Рахела Ферари. Како је једном рекла, за разлику од неких колегиница које су знале да ће бити глумице, она је то - одувек била. Претапала се из лика у лик не само на сцени, већ силом прилика и у животу. Тако је Розалија током Другог светског рата морала да постала Ружа и Марија, а изабрала да буде Рахела.

фото документација "Борба"

Рођена је 27. августа у Земуну, у породици сиромашног јеврејског кројача. Прве године живота описала је речима:

- Моја младост, то је земунска периферија. Детињство без играчака, без ичега, изађем на улицу, идем уз плот, чучнем и посматрам - мраве! Ту се развијала моја машта: сама сам себи причала приче, измишљала их о тим мајушним мравима, те они сад иду кући, сад се шетају, трче, набављају храну... Мрави су били моји мали глумци, а ја свемоћни редитељ.

Будућа велика глумица у позориште је ушла да се, буквално, загреје. Њен брат од тетке Лајош Лајнер, реквизитер новосадског театра, увео ју је у гледалиште, не слутећи да ће је та ватра грејати до краја живота. Почела је да статира у Српском народном позоришту 1930. године (тада се звало Позориште Дунавске бановине) и већ наредне сезоне постала стални члан. Тих година ју је у улози Клотилде Вимерн у Фодоровој "Матури" гледао и десетогодишњи Јован Ћирилов, који је после пола века постао њен управник у Југословенском драмском. И већ на почецима, из другог плана, у епизодним улогама "карактерно особених и ћудљивих жена" дало се наслутити у какву ће глумачку каријатиду израсти. Пред почетак рата отишла је на усавршавање у Будимпешту, отворених очију упијајући пробе и представе Немцети синхаза, а онда већ оформљена стигла 1940. у београдско Уметничко позориште са супругом Александром Стојановићем. У улози Султане у "Злој жени" изашла је на сцену 9. јула исте године на отварању прве летње позорнице код Сахат куле на Калемегдану.

фото IDMB

У време фашистичке пошасти прекинула је да игра, присиљена да буде неко други у животу. Није желела да носи жуту траку, па се под другим именима скривала по околним паланкама и селима, премештајући се из куће у кућу. У једну од њих, у којој се представила као Војвођанка Ружа, упала је полицијска рација. Док је још трајало лупање на вратима, Рахела је скочила из кревета, брзо се обукла и пролазећи поред огледала схватила да је у тренутку - оседела. Уследио је филмски обрт, спас у задњи час. У кућу је улетела њена другарица Смиља и повикала: "Ружо, кажи драгичка, добила си телеграм из позоришта у Панчеву да одмах потпишеш ангажман!" Скамењена глумица схватила је игру и обратила се гестаповцима: "Частићу вас, донели сте ми срећу!" И пре него што су стигли да јој затраже документа, побегла је с другарицом у мрак. За длаку је избегла смрт, чијој црној руци нису измакли сви остали Фрајндови...

Све што се после ове ноћи догађало, за Рахелу Ферари било је у славу живота. После извођења "Јегора Буличова" у Паризу (у коме је маестрално одиграла Аксињу) и френетичних аплауза, отишла је у велику модну кућу "Лафајет" и из ње изашла са раскошним шеширом на глави. И мада је на ногама још носила окупацијске еспадриле, "последњи сиротињски франак од дневница дала је за шешир који најзад значи њен тријумф над мрачним годинама фашистичке окупације и четворогодишњег скривања".

Од оснивања ЈДП 1947. била је првакиња позоришта на Цветном тргу.

- Та непоновљива жена, темпераментна и оригинална, истовремено мудра и заумна, била је лепа и заводљива када је то улога захтевала, као Нина Смељска у "Талентима и обожаваоцима", Василиса у "На дну" или Нушићева Сарка. Успела је за Јегора Миливоја Живановића да буде његова Ксенија "досадна као намештај". Агресивна као мис Гилкрист у "Таоцу", ауторитарна гђа Ортанз у "Женском оркестру" или Мадам Парнел у "Тартифу". Чак је успела да буде и оно што јесте: мудра као векови у њеним последњим улогама, Кари у "Пер Гинту" или старица Фраде у "Дибуку" - написао је о њој Јован Ћирилов, опчињен њеним глумачким креацијама као у време "Матуре".

Жена за коју је Гојко Шантић у књизи "Апостоли глуме" написао да "маестрално мири и спаја реализам са својим бизарним, гротескним симболизмом" ван светлости позорнице постајала је обична жена која у Гроцкој својим рукама гради кућу, коси траву, па чак гаји и 500 пилића.

На великом платну овековечена је у "Скупљачима перја", али је омиљена филмска глумица постала тек у одмаклом добу, улогама бритких, сналажљивих, понекад сенилних бакица у филмовима "Грлом у јагоде", "Национална класа", "Давитељ против давитеља", "Тесна кожа" и, наравно, у последњој - "Танго аргентино". Да је њена слава прелазила границе и земље и позоришне сцене, потврђује комплимент упућен глумици Чес Лампреав (у Алмодоваровом филму "Врати се") коју су критичари назвали "шпанска Рахела Ферари", као и то да су бањалучки панкери свом бенду дали њено име.

Волели су је сви, и публика и критика, редитељи и глумци свих генерација. Можда њену харизму, још израженију са годинама, најбоље осликавају, поново, речи Јована Ћирилова:

- Када би ушла у позориште, са својим штапом и неколико наноса одеће на њој, са наочарима огромне диоптрије које су увећавале њене "опасне" очи, било је јасно да међу нас улази Личност...

Умрла је у Београду 12. фебруара 1994. и сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације