РОБНЕ МАРКЕ СУ ПОКОРИЛЕ ЉУДЕ: "Колонијална изложба" Александра Денића, спакована у три шлепера, у суботу креће пут Венеције

ИСТРОШЕНИ простори без људи, потпуно колонизовани, друштвено и културно, окупирани од великих центара моћи, метафорично стварају једно европско, светско предграђе, које ће чинити поставку Александра Денића на 60. Бијеналу у Венецији.

Фото А. Денић, В.Миладиновић

Пројекат овог међународно признатог уметника, чији је кустос Ксенија Самарџија, који је представник Србије на великој, међународној смотри - "Exposition Coloniale - Колонијална изложба" је одговор на тему "Stranieri Ovunque - Странци свуда", коју је поставио уметнички директор Бијанала Адријан Педроса из Бразила.

Читаво то имагинарно предграђе стварао је у једном београдском хангару, и спаковао га у три шлепера, који носе по 15 тона. Конвој пут Венеције креће у суботу. Било је сложено све расклопити и спаковати, а биће компликовано и када стигне у Италију. Да би се допремила до Ђардина и нашег павиљона, све ће морати да се препакује и утовари на много малих баржи, а оне ће проћи кроз уске венецијанске канале...

Фото Н.Бабић

- Постали смо превише зависни од материјалних добара - тврди, за "Новости" Денић, чија је идеја да изложба буде једно мало звонце за буђење, и то оно ручно. - Све је данас засновано на невиђеном рекламирању, све је подлегло бизнису, моћи. Ту човека нема, искључен је. Моја поставка зато и изгледа као простор у кога је пала нека специјална неутронска бомба и побила све живо, а ништа није срушила. То звонце поставља питање: Докле? Докле ћемо да трпимо ту врсту терора. Изложба зато говори о некој врсти аутоколонијалног система. У Европи, свака земља пушта тим великим мултинационалним компанијама да је колонизују.

Кроз ту визију света кога су поробиле робне марке посетиоци ће се кретати по израубованом поду који шкрипи, пролазећи осам простора, попут кафане, собе, купатила, тоалета, киоска... На самом улазу у павиљон налазиће се билетарница, урађена у истом архитектонском маниру, модерне из тридесетих, са рељефним натписом - Exposition Coloniale.

Фото А. Денић, В.Миладиновић

- Све је у том простору прављено ручно, хиперреалистички, од правих материјала, и нисам користио готове предмете - открива аутор. - Тако је направљен и фото-аутомат, прилагођен концепту - робна марка Европа, па из њега не излазе фотографије. Јер, ту људи нису битни, већ само новац. На сваких неколико минута, он "блицне" и испусти звук. На њему је огледало, какво је постојало на таквим аутентичним аутоматима, а огледала постоје и на свим другим објектима, да би посетиоци могли да провере да су ту. Да нису као у "Балу вампира" Поланског, без свог одраза, духови. На њему су изложене црно-беле фотографије, зато што у овом нашем времену више нема нијанси. Све је или црно, или бело.

Између два челична стуба, на којима су и камере које све виде, при врху стоји "Европа ТМ", исписано старинским сијалицама, које светле према зиду:

- Од тог "трејд марка" Европљани, обични грађани, не добијају ништа. Ова прича је и испричана из перспективе европског човека, и има универзалан аспект. И ми овде смо један део тога, са својим специфичностима.

Фото А. Денић, В.Миладиновић

Испод портала "Европе" ће, открива Денић, бити један велики прекидач за струју кроз који све пролази и две пластичне столице на којима пише Made in China. Када му се приђе, аутоматски ће се палити рефлектор, који осветљава посетиоца (асоцира и на оне који су постојали у логорима). Део глобалног предграђа биће и дрвени, пољски тоалет, који изнад крова има буре са водом, са знаком "Бритиш петролеума".

Поред њега, две металне ограде праве два коридора. У једном се чека ред за ве-це, (иначе, обложен врло добро фалсификованим тапетама "луј витона", са прозорчићем у облику срца који гледа на гајбице "кока-коле", и нема тоалет-папира), а у другом за туширање, са водом из истог БП бурета.

- Та два реда су као колоне на аеродромима, за путнике са европским, и осталим пасошима - наставља саговорник. - Изнад свих објеката је огромна мрежа различитих жица, као паучина од електроводова, и све су повезане. И све су сијалице различите врсте - неонке, халогене, обичне, живине. И све дају различиту светлост.

Фото А. Денић, В.Миладиновић

Проводећи нас кроз оно што ће се наћи пред публиком у Венецији Денић још откива да ће кафана имати два клима-уређаја која ће непрестано радити, па ће ту температура бити нижа него у остатку павиљона. Ту је и џубокс са

80 песама, од којих свака у наслову има Европу (од "Крафтверка" до Тота Кутуња). У њој је стаклена витрина са еурокремом, у разним паковањима, еуроблок, и чоколадне бананице.

- Ту је и реклама за пиће "Бананија", нека врста француског чоколина, које је још од доба првих колонијалних изложби у 19. веку имало рекламу на којој је био нацртан црнац на начин на који је расистички, због чега је изазивала контроверзе, па је лик замењен једним који подсећа на Аладина - објашњава уметник. - Нигде не манипулишем рекламним знацима да бих неког окривио, само постављам амблеме у контекст метафоре. Тиме желим да представим колико смо сви колонизовани. Покорени.

Ту је и киоск са решеткама, до кога је фрижидер за "кока-колу" са три-четири лименке, који је ланцем завезан у крст ("Наравно, "кока-кола" је божанство тог потрошачког света."). Испред њега - гумене чизме, и три жута шлема. Унутра је плаво радничко одело и метални кревети, са душецима направљеним од промотивних материјала за снижења у хипермаркетима.

Фото А. Денић, В.Миладиновић

- Радници спавају на душецима од лажне пропаганде и сањају распродаје. А на крову киоска је велика реклама за цигарете West. Зато што је свима идеал тај живот на Западу, чак и Европљани, из Италије и Португалије, хоће да иду у Немачку или Холандију - тврди Денић.

Соба је, попут оних на мансарди, на чији кровни прозор непрекидно пада киша. Ту је тросед, нагорео од цигарета, изгребани паркет, решо и џезвица за кафу, мали примус, када нестане струје... Изнад врата екран на коме се непрекидно "врти" реклама за "кока-колу", која је "прва ствар", и "жели да свет научи да пева у савршеној хармонији". Купатило има пећ, која може да асоцира и на гасну комору. У каду непрекидно капље вода. Около су разбацане тренерке, дечје патике...

Код ове поставке не поставља се питање жанра, сматра кустоскиња Ксенија Самарџија, већ она дозвољава један слободинији увид, и оно што уметник има да прикаже мимо сврставања у одређени оквир. И као што у позоришту постоји "тотални театар", овде се може говорити о "тоталној изложби":

- Ствар је у искуству које изложба износи, интензитету који нам преноси. И то и звуком, шумовима, визуелним иритацијама, светлосним ефектима, сентименталним детаљима, који нас провоцирају и иритирају, и нису уопште пријатни. Постоји читав спектар осећања која та изложба даје. Ставља нас у позицију у којој смо врло осетљиви, ломљиви... Она улази у интимне просторе транзиције, привременог боравка где је нарушен склад. А онда, све то што вас окружује, од телефонске говорнице која не престаје да звони до фото-аутомата, који бљешти, ствара вртлог емоција. Налазите се у лавиринту, који је превише снажан да бисте га тако лако прошли - закључује Самарџија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације