ГЕНЕРАЛШТАБ ЈЕ СИМБОЛ СТРАДАЊА: На изложби у галерији Емануела Карлебаха, у Зетској, и дело Емануела Вијара о срушеном Добровићевом здању

ДА не заборавимо! Управо зато није случајно што изложбу "Београд-Париз" организујемо у данима када се обележава 25 година од НАТО бомбардовања, тврди Емануел Карлебах, преводилац и галериста, Француз који је свој београдски дом, у Зетској 11, претворио у кућу уметности, и поново отворио врата, ликовним ствараоцима и посетиоцима.

Срушени Генералштаб на раду Емануела Вијара , Фото З.Јовановић

Наиме, прва изложба са делима аутора који спајају две земље и културе, одржана је 2013, а ова, која ће се пред публиком наћи данас ( у суботу, 23. марта) и сутра од 16 часова (а потом по договору заинтересованих и галеристе), са делима Емануела Вијара и Дарка Караџића, носи и једну симболичну посебност.

- Изложба "Париз - Београд" је била и прилика да се представи дело које се десет година налазило у Паризу, а много више има смисла да га види публика у Србији - открива Карлебах. - Први пут ће овде бити изложен рад који представља срушени Генералштаб, а урадио га је Емануел Вијар, који је пре 11 година био у Београду, када је излагао у простору у Зетској.

На легенди уз дело, које делује као да је направљено од материјала који је летео наоколо док су падале бомбе, пише да је Вијар, видевиши Генералштаб: "Био потресен овим траговима 1999. Наредне године француски уметник је у Паризу из/г/радио ово дело надахнут сећањима НА ТО узбуђење".

- Знао је за бомбардовање, али се ипак изненадио када је усред града видео рушевину - прича његов галериста. - Док је стајао испред Генералштаба, скицирао и фотографисао, полиција га је отерала, али нешто је успео да сними. Уметнички је у том делу интересантно да је коришћена фотографија, али и прави и фалш метал, фалш дрво, картон, као и прави материјали.

Гаранција и носталгија

Фото З. Јовановић

НА позивници за овај догађај, стоји и "уметничка гаранција". А уз њу пише:" И овога пута се гарантује да је изложба организована без подршке иједне не/владине организације нити ЕУ или Сорошевих фондова". А значење те гаранције, домаћин образлаже:

- Ја нисам "бомбардовац", посебно не "НАТО бомбардовац", него на сасвим другој страни. Много више од просечног човека на Западу могао сам да имам увид у ситуацију, јер познајем језик и читам овдашње вести. Познавао сам све народности у бившој Југи, коју сам веома волео. Носталгичар сам, што је јасно, због мојих година - закључује Карлебах, неуморан иако следећег месеца пуни 89. година.

Тако је ова поставка била прилика, сматра Карлебах, да Вијаров рад великих димензија, напокон, дође на своје уметничко место. Као други, лични мотив, као неко ко је више од пола века везан за наш град и земљу, наводи да је желео да покаже, како и на Западу, где се све мање прича о нападу НАТО на СР Југославију, а још мање та тема сада изазива огорчење, постоје људи који другачије осећају и мисле.

- Они који су истребили Вијетнамце, и многе друге у колонијализованом свету, напали су онда СР Југославију, а ја као веома свестан Јеврејин, због Другог светског рата, имао сам посебна осећања према вашој земљи - објашњава Карлебах, који је још шездесетих година прошлог века почео да учи наш језик у Француској, да би се у Београд преселио 1971. са пријатељицом и ћерком.

На Радио Београду је прво радио емисије на француском, а потом и као преводилац ("Учио сам грешећи у преводу"). Његов последњи превод је дело Александра Петрова "Као злато кроз ватру", које је недавно објављено у Француској.

- У време бомбардовања, био сам у Паризу, али сам у Србију стигао почетком двехиљадите, и од тада сам редово долазио два пута годишње, да бих најзад купио стан у Зетској улици, који је сада и галерија - наставља саговорник који је представљањем уметника почео да се бави када је отишао у пензију и у француској престоници отворио Галерију К.

Фото З. Јовановић

И у Паризу је подржавао наше ствараоце, чак током бомбардовања организовао поставку шест наших аутора међу којима је био и графичар Дарко Караџић, рођени Никшићанин, са дипломом сарајевске Ликовне академије, који се у главном граду француске обрео 1991. када су овде стали возови, и затвориле се границе ("Визу сам добио као шахиста, иако ни фигуре нисам знао људски да поставим"). Он је на тој поставци имао дело од делова срушеног зида (асоцијација на бомбардовање), са отпада градилишта на коме је тада радио. Делови тог рада налазе се и на актуелној поставци у Зетској.

- Емануела и мене је баш бомбардовање повезало - прича Караџић, који се тог периода сећа по прикупљању помоћи и солидарности, али и револту, непрекидном трагању за информацијама, покушају да се разуме зашто нас бомбардују. - Све што се дешавало од почетка рата смо ми у нашој колонији у Француској јако тешко проживљавали. Више пута сам хтео да се вратим, али ме је породица која је овде живела, од тога одвраћала.

Уметник који све радове и даље потписује ћирилицом ("Тако су ме научили када сам био мали, тако су ми писали и отац и мајка"), сада у Зетској представља још једну серију, која се зове "Месец из Транкоза" насталу у Бразилу, где је више пута боравио.

Фото З. Јовановић

- Транкоза је село на североисточној обали, на једној хридини, где месец као да излази из мора. Нигде на свету не постоји такав месец - тврди уметник, чија дела су базирана на руском конструктивизму, а геометријски облици на овим изложеним су насликани чистим бојама, које имају неку унутрашњу структуру, више слојева намаза, видљив потез четком...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације