НЕ ПОСТОЈИ ПРИРУЧНИК ЗА НЕЗАВИСНЕ УМЕТНИКЕ: Сликар Урош Ђурић о принципима аутономије у стваралаштву, старом и новом времену, фудбалу...

ЛИЧНИ принцип се поима као скуп свих чинилаца којима се руководи аутор при стварању дела. Оно је условљено ауторовим бићем, његовим етичким и естетским кодом као и принципом средине... Лични принцип обједињава у себи сва искуства аутора као што су исповести, фантазије, фрустрације, снови, познанства, интелект, као и самог аутора као централну фигуру овог садржаја.

З.Јовановић

Ово су, пре три деценије у "Манифесту аутономизма", записали сликари Стеван Маркуш и Урош Ђурић. На позив Факултета ликовних уметности, Ђурић је почетком минуле седмице, у реновираној и препуној галерији ФЛУ у Кнез Михаиловој улици, отворио изложбу "Аутономизам сада и овде - 30 година од објављивања Аутономистичког манифеста (1994-2024)". Њоме уметник, чија су дела доспела до чувених бечких музеја "Лудвиг" и "Албертина", али и у друге угледне европске колекције, преиспитује тај аутономистички концепт, који је, у време када је настајао, био вид револта, непристајања, непомирености...

На питање како опстаје аутономни уметник и коју цену плаћа, Ђурић, кога шира јавност зна и по филмским улогама, али и учешћу у популарном квизу "Потера", за "Новости", каже:

- Не постоји никакав приручник за то како се постаје независни уметник, морате да прихватите да на крају све зависи од вас, ваших личних способности, јер ваша продукција не постоји без тога. Немате никаквог великог тутора који ће омогућити да остварите своје снове. И то је процес кроз који се учи. То није равна линија. Имате успоне и падове. Дођете у ситуацију када је пред вама 20 врата, од којих треба отворити једна, а не знате која су. То су ситуације у којима је лако одустати. Оно што, ипак, нема цену је тај осећај независности, да суштински не припадате никоме и да су сви истовремено учествовали у вашем обликовању. Можда звучи парадоксално, али је веома важно да будете отворени за комуникацију са свима. Никада не знате која ће се искра запалити. Дуг је процес филтрирања, а ви сами правите коначан избор. У том смислу је ваша независност потпуна. Треба разумети одговорност те позиције, која је у корену ауторства. Све остало би можда био и неки успешнији модел, али ја нисам као личност био компатибилан за тако нешто.

Жижеково постјугословенство

Фото Т.Дробњак

У ЈЕДНОМ од радова уметник себе представља у лику Мирка, јунака некада популарног стрип серијала "Никад робом", који се пита: "Можда се нешто догодило Жижеку?". А шта се стварно догодило Славоју Жижеку?

- Он је био једна од перјаница словеначког осамостаљења, а сада је занимљив феномен то његово новопробуђено постјугословенство - објашњана Ђурић. - Није у питању само он лично, него и читава словеначка интелектуална сцена, која је крајем осамдесетих била амбивалнетно југословенски оријентисана: узимала је од Југославије колико јој је требало, а одбацивала све остало. То је једно лавирање које је постало модел успешности словеначких интелектуалаца на Западу. Интересантно је и како рад, који мојим вршњацима не треба преводити кореспондира са новим генерацијама. Један тридесетогодишњак ме питао да ли сам ту приказао Трампа.

У опусу који је настајао минулих деценија Ђурић је спајао поп културу и фудбал, међународну и нашу авангарду, концептуалну уметност и фигурацију... Ти непрекидни низови приметни су и у новим делима, насталим у последњих неколико месеци, а који чине већи део поставке.

- Дела настају на основу интуиције и сазнања, то је једна врста отвореног експеримента - наставља саговорник. - Истовремено успоставља се и модел мишљења, али за многе од ових радова нисам имао задат план како да дођем од тачке А до тачке Б. Да је тако, то би били они цртежи из "Забавника" где спајате тачкице са бројевима, па на крају настаје слика. То тако не функционише. Креативан процес је жив, зато је и ризичан, јер нико не може да вам гарантује, чак и када сте успешан уметник, да ћете сваки пут избацивати велико дело. То је исто као у спорту, припремате се, имате неку методологију, али то не значи да ћете добити утакмицу.

Од времена када је настајао аутономизам, до "сада и овде", променило се неколико држава, неколико друштвених система, примећује Ђурић:

- Променили су се приоритети и положај и улога културе. Оно што је, можда, константно је менталитет. Ово је другачије доба, ни боље, ни горе. Оно што волим у овом добу је подизање продукцијских могућности захваљујући дигиталној технологији. Притом, сами моји концепти и даље функционишу, што ми је посебно важно. Начин на који сам мислио и писао пре тридесет година има упориште и у данашњим, новим околностима. Могу се на тим основама и даље стварати релевантна уметничка дела, чак и у овим мојим годинама, у којима већина уметника осећа засићење. Радови која су настали за ову изложбу су и за мене изненађење. Њихова свежина ме је као аутора ободрила, дала ми подстрек да наставим даље.

Фото Т.Дробњак

Према мишљењу саговорника, наша средина, уз све квалитете, нажалост, током деценија није успела себе довољно добро да пласира у међународном, ванјугословенском контексту.

- Сада Београд постаје све више стециште истинске размене, и чак откриће за многе доминантне културе, како са Запада, тако и Истока, чак и Азије. Ми овакав бум малог предузетништва нисмо имали никада. Те нове генерације су заиста махерске у различитим областима, од информатике до угоститељства, од уметничких алтернативних пракси до разноврстности клупске сцене. Град је жив. Ја више нисам у годинама када то могу све да испратим, као они који сада расту са свим тим.

Условљавање политичким ставом

Фото Т.Дробњак

 

СВОЈ креативни процес, везан за апроприсање, односно преузимање елемента различитих слика, призора, како би их прилагодио сопственом исказу, Ђурић објашњава на примеру једног стрипа из шездесетих. У оригиналном кадру момак је у оделу са класичном фризуром и краватом, док на његовој слици има панкерску фризуру.

- У том кадру ми је био битан пољубац између њега и девојке - прича аутор. - Она у оригиналу, у облачићу каже да воли људе једино када је сама, а у мом раду ту је цитат: "Уметност која се везује за политику унапред пристаје да дели судбину те политике". То је нешто што сам одавно желео да поручим, а тиче се прихватања уметника и уметности са ових поднебља на међународној сцени. Оно се често условљава одређеним политичким ставом, наслоњеним на устаљене стереотипе које владају о нама. Они који задовољавају те прохтеве, имају веће шансе да успеју у међународном контексту. Појаве попут мене, Раше Тодосијевића, или Марине Абрамовић, су само изузетци који потврђују правило.

Овај уметник сматра да је и наша савремена ликовна сцена видљивија на међународном плану:

- То траје, може се рећи још од деведесетих, и времена Слободана Милошевића када су нам биле затваране званичне институције, па смо научили да се самоорганизујемо. Захваљујући људима као што су: Дарка Радосављевић, Дејан Сретеновић, Лидија Мереник, Бранко и Бранка Димиријевић, Никола Џафо у Новом Саду, или Бијенале младих у Вршцу, већ раних деведесетих кренуо је читав један талас самоодрживих пракси, који су ту сцену, прво обликовали, па увели у неке токове. Нешто се битно дешава и наша савремена ликовна уметност добила је своју међународну верификацију, какву никада раније није имала. Велики број наших аутора учествује у интернационалним дешавањима, али је штета што се за то у јавности мало зна.

Аутономизам тражи смелост, тврди аутор, а на питање колико је било смело изложити на прошлом Октобарском салону слику Владимира Петровића Пижона, одговара:

- Верујем да јесте. Мислим да је тај контекст био прави за такву међународну изложбу, јер је слика приказала једног локалног момка са Булбудера, који се нашао на међународној сцени. На њој је Пижон у дресу "Арсенала" на Хајберију, 1983. кад је био међу првим нашим играчима у Енглеској. Његов одлазак у "Арсенал" био је прави бум за све нас, нешто невероватно. Желео сам да овековечим тренутак, који је нама, који смо тада живели у Београду, био капиталан догађај.

Фото Т.Дробњак

Овом сликару је фудбал био веома важан још од младости, а судбину тог спорта код нас објашњава:

- То је прави пример како, када се лоше ради, чак и нешто добро што је постигнуто, може да се уруши у секунди. Много је мутних радњи, и много неквалитетних људи који су схватили да могу да се прикаче на фудбал и направе од њега сопствену прћију за обртање капитала, који не би могли тако да обрћу ни у једном друштвеном сегменту. То не би било могуће без уплитања инстанци из водећих друштвених структура. Ту нико не жели да подвуче црту, а урушава се спорт који је много донео еманциповању ове средине, поготово у периоду од краја Првог светског рата, па до деведесетих. Оно што се догађа са фудбалом је велика срамота. Имамо и даље сјајне играче, имали смо чак пет капитена у Премијер лиги, у последњих 10-15 година. Е, када ти људи уђу у наше друштевне околности, све се распадне у парампарчад. Нису они проблем. Није народ проблем, проблем су друштвене структуре које су компромитоване својом праксом - закључује Ђурић.

Фото З. Јовановић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације