СУЛУДИМ ДИЈАЛОЗИМА "ИСПРАВЉАЛЕ ДРИНУ": Књижевница Радмила Гикић Петровић о дружењима и разговорима са познатим и заборављеним песницима

КЊИЖЕВНИЦА Радмила Гикић Петровић, управо је објавила књигу "Песнички гласови. Интервјуи", у издању "Академске књиге".

Фото Приватна архива

У њој је сабрала разговоре са више од тридесет песника, објављених у књижевним часописима. Ту су Мирослав Антић, Весна Парун, Мирјана Стефановић, Радмила Лазић, Вујица Решин Туцић, Илеана Урсу, Милан Ненадић...

- Све њих имала сам прилике да упознам, а потом да се годинама и годинама дружимо, ма у ком граду да су живели у тадашњој Југославији - каже Радмила Гикић Петровић. - Занимљива ми је била Весна Парун, направиле смо сулуди разговор, после оног чувеног Конгреса писаца, где је била жестока и о чему се дуго причало. После неколико година хтеле смо да "исправимо криву Дрину", да направимо "добар и разуман" интервју, и објавиле смо га. Ни то није било најбоље. Онда ми је послала "теку" песама, још је чувам. Па ме позивала да дођем код ње, кад је боловала, водиле смо дуге телефонске разговоре. Нажалост, нисам стигла на време.

Неки од њених саговорника у међувремену су заборављени, па се сада поново враћају у жижу, као Вујица Решин Туцић, неки су све време вољени, а неке данас најшира публика готово да не зна.

- Вујица је био на црној листи, а радио је у редакцији "Поља" и свакодневно долазио на посао и ми смо ћаскали, читали новине и часописе. Годинама смо "правили" интервју, стално мењали, никад га нисмо ни завршили. Касније смо наставили, папири су остали код њега и сва срећа што их је његов син пронашао, а Ален Бешић објавио.

Илеана Урсу и Милан Ненадић / Фото Приватна архива

Разговор са Мирославом Антићем публикован је, каже наша саговорница, као да ћаскају два новинара.

- Тада сам била најмлађи посланик, као средњошколка, и у клубу "Дневника" нешто смо чаврљали - како од мене неће бити никакве вајде, ништа не могу помоћи култури. И још много наивности, и да нећу да примам никакве паре. А онда је све то освануло у новинама. Дадох сва примања за изградњу Дечјег села у Сремској Каменици. За децу без родитеља. Ко то сада памти?

Са Весном Крмпотић је имала занимљиве и сјајне заједничке тренутке, проведене у Индији, где је Радмила била две године.

- Дошла је у "званичну посету". Волела сам, на сасвим други начин од ње, али заједно са њом, посете храмовима, музику, шаренило, приче, сусрете са писцима, вајарима. Она је отишла на своју страну, ја сам остала у Делхију, а када се вратила у Београд, почели су напади, нека чудна протестна писма "да није све било по протоколу". Бранила сам је како сам знала и умела. Направиле смо неколико интервјуа и увек су нас нападали, нарочито у "Оку".

Дружила се и са познатим књижевним паром Илеаном Урсу и Миланом Ненадићем, који су страдали 2021. у својој кући, у Петроварадину, од гаса.

Са Стеваном Тонтићем / Фото Приватна архива

- Илеана и ја тог дана требало је да се видимо, чим син преузме ручак. Да ми донесе да прочитам најновији превод и... толико. Јавила ми је кћер Марија из Букурешта, а касније је дошао син Филип. Илеана и ја смо радиле заједно у Трибини младих, уређивала је културу у "Трибуни тинеретули", преводила је песнике. А Ненадић је био, баш, баш, баш бритког језика, знао је тачно да процени вредност поезије. Последњи сусрет био је, отприлике, овакав: Милан је добио награду, било је јако топло и ми смо седели и јели сладолед. Прилази један песник, са црним шеширом и каже Милану да је хтео да му честита награду, звао га је неколико пута. "Да си ме звао, имао бих пропуштене позиве, не лажи". Познавали смо се док је Ненадић живео још у Сарајеву, знала сам Илеану и из Торка, у Зрењанину сам им кумовала... Жао ми је што није добила награду "Милица Стојадиновић Српкиња" те године, зато што је она превела своју књигу, а по пропозицијама требало је да буде написана на српском.

Најтежа дружења била су јој са сарајевском песникињом Даром Секулић.

- Била ми је гост у Делхију и када је дошао директор Танјуга Пера Ивачић, тражио је у амбасади да нас посети (нису баш били одушевљени). И дошао је, службеним аутом, са све заставицом. Одлучиле смо да направимо књижевно вече усред амбасаде. Све је прошло коректно, а онда јој је пришла амбасадорка, одушевљена: "Ох, одувек сам желела да вас упознам, драга моја Исидора Секулић". Захвалиле смо се и вратиле се у наш станчић. Написала је тада две-три песме и, да не будем нескромна, посветила мени, а кад је више није било, Стеван Тонтић је написао да су то две најбоље песме.

Са Мирјаном Стефановић/ Фото Приватна архива

Многих њених саговорника више нема, а Стеван Тонтић један је од њих.

- А тек смо последњих неколико година почели да се дружимо, скоро свакодневно, путовали смо од Чачка, до Врбаса, по салашима, ћаскали, прославили његов последњи рођендан. Био је благ и драг човек. И Флорику Штефан смо заборавили, а некада је била важна, присутна и често ангажована песникиња. То је моје најдуже "књижевно пријатељство", упознале смо се једног 8. марта, када ме је школа "делегирала" да посетим "нашу најпознатију војвођанску песникињу". И Саша (Александар Форишковић) и она су пушили, седели смо у измаглици, а није било ниједног метра где нису биле књиге. Недавно сам прочитала (сређујући своје папире) јако занимљив текст од пре пола века "О књижевној мафији у Новом Саду". Као да је сада писан.

И са Мирјаном Стефановић ју је везивало пријатељство.

- Много ми недостаје, поготово последњи телефонски позиви. Она је била уредница у "Првој књизи" и на неки начин пресекла је: "Боље су ти приче, него песме". И објавила ми је прву књигу. Била је духовита, опорих речи, волела сам и волим њену поезију. Сасвим случајно, пре неколико година тражила је да ја урадим избор њене поезије. Једино смо се спориле око једне-две песме, ниједна није попустила, објављене су обе. И око наслова. Какав "Последњи поздрав", никако се нисам слагала са њом, остао је само "Поздрав". То је била њена последња књига.

Са Радмилом Лазић / Фото Приватна архива

Књигу је започела разговором са Паљом Бохушем.

- Нажалост, најмање сам га познавала. Била сам само једном код њега, са Вјером Бенковом. Али и данас памтим све што је причао, а наравно, није све објављено: неке тешке приче о прогонима, издржавању казне. Радио је и скулптуре. Славко Гордић му се на неки начин одужио, скренуо пажњу на његову поезију. И хвала му.

Рада, Кајоко, Јасна...

У КЊИЗИ је нешто већи број интервјуа са песникињама. На питање зашто, Радмила Гикић каже:

- Није ми то била намера, али како да изоставим Раду Лазић, мислим, тренутно најбоља песникиња. И да се друге не наљуте. Ту је и драга, па скрајнута Јасна Мелвингер, о Божици Јелушић, после Весне Парун, има ли веће?! А колико ми је још остало у фасциклама, а не би требало...

Кајоко Јамасаки / Фото Приватна архива

Несрећни усамљеник

НИКО више не памти ни Радета Томића.

- Несрећан човек, осамљеник "вечних сила". Са њим кад се причало, као да нисте живели у том веку, негде у космосу. Радио је и колаже, цео стан му је био излепљен њима. Писао је тешко, стално је исправљао, код мене је десетак верзија једне његове песме. Бескрајно скроман, живео је на ивици егзистенције.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације