ЕКСПЛОЗИЈЕ НЕЋЕ ДОВЕСТИ СТВАРИ У РЕД: Александар Поповски, редитељ за "Новости"

ОДУВЕК ме је занимало да ли је љубав могућа у временима рата и великих криза, иако сам одговор знао унапред. Те две речи, Рат и Мир и данас јако одзвањају свуда око нас.

FOTO: Ata images

Често ми се појави пред очима постер који држе Јоко Оно и Џон Ленон на коме пише - WAR is over (РАТ је готов). Како стоје ствари у свету, чини ми се да на нашем постеру пише PEACE is over (МИР је готов) - речи су редитеља Александра Поповског, који вечерас (21. априла ) долази са Толстојевим капиталним делом и Градским позориштем из Истанбула на гостовање у ЈДП и Београд.

Са истим театром познати македонски редитељ (иначе, директор Драме СНГ у Марибору) сарађује још од 2010. године. На истој сцени поставио је "Опасне везе" (за које је добио и тамошњу највећу позоришну награду), "Три сестре" и "Шмурц".

- Сама идеја да се данас поставља "Рат и мир", поготово у Истанбулу, доста је храбра. Директорка турског театра предложила је наслов јер жели да развија младу публику која треба да упозна класична дела. Рекао сам јој да бих волео да направим аудицију, веома ме занимало шта имају о томе да кажу млади људи са својих шеснаест, седамнаест, осамнаест година. На аудицију је дошло готово четири стотине кандидата, од којих смо одабрали десеторо.

о Да ли су имали предзнања о самом делу и Толстојевом опусу?

- Као и свуда, знали су општа места. Тек кад сам направио екипу, дао сам им задатак да током лета прочитају цео роман. Комуникација с ансамблом и самим материјалом учинила је представу посебном. Увек је распродата, за ових пола године било је већ педесетак извођења.

о Шта вам је овим капиталним делом било важно да "кажете"?

- Роман је велики и комплексан, а језгро представе је породица која је, заправо, пресликано друштво. Хвала Богу, код Толстоја има свега много, а ја сам задржао две линије: прва је тај аспект рата, друга повратак Болконског из рата и тренутак када Наташи каже да само кроз љубав памти ствари, да све друго није вредело. У почетку, пишчеви јунаци одлазе у рат са ентузијазмом, као да је он одговор на сва питања. И данас се чини да је свуда рат решење, начин да се брзо заврши цела ствар. Као да ћемо с једном великом експлозијом успети да одагнамо све проблеме и онда ће ствари бити доведене у ред... Враћамо се класицима, јер они на један други ниво подижу комуникацију. Засићени смо свакодневним информацијама и та баналност убија. Недостаје нам вертикала: морал, просветљење, идеали. То су све суштинске ствари без којих нема смисла. А Толстој толико богатог нуди, у размишљањима и катарзи... Данас се убрзава време, убрзавају се и млади људи. Већ у тридесетим кажу "прошло је, готово је, нисмо успели". За моју генерацију никад није важило "хајде, брже, брже заврши факултет, направи ово и оно"... Чинило нам се да је време неограничено, сада сви теже да што пре дођу до неког резултата. Зато је младим људима драгоцено да схвате како се брзо остари.

о Имате ли утисак да у Турској и даље умеју да уживају у својој оријенталној успорености, обичајима и сопственом доживљају стварности?

- Ја се дивим Истанбулу, један је од магичнијих градова у којима сам био. Кад седите на Босфору и гледате бродове, преко пута Аја Софију и Плаву џамију, људе који током дана путују из Европе у Азију и из Азије у Европу - схватате какво је то место. Такве дистанце свакодневно прелазе, а ја кад у Марибору кренем на посао, не треба ми ауто. Седнем на бицикл или ходам - четири минута. Да бих у Истанбулу стигао на пробу, потребно ми је између два и три сата. Сама дистанца ствара другачији однос према стварима. Живот се одвија на улици и то ми је најлепше у Турској. Обожавам њихову реч "јаваш", што значи "полако, полако". Ето, код нас турцизам "јавашлук" значи нешто сасвим друго, јер смо као и за многе друге речи променили контекст.

о Помињете Јоко Оно и Џона Ленона, хипи генерацију која је још веровала да је мир могућ. Је ли то била само велика утопија?

- Увек постоје две снаге, једна која нас гура у мрак и она светлија. Кад читате Есхиловог "Окованог Прометеја" људи се не називају људима већ смртницима, створеним за борбу против Титана. И кад одраде свој посао, не зна се шта с њима јер су смртници направљени за - рат. Прометеј је дошао на идеју да им да две ствари, знање (односно ватру) и наду. Наша смртна природа тежи рату, кад смо креативнији постајемо ближи боговима. Мир није утопија, није немогућ, само у овом тренутку знање није популарно.

о Зашто смо као "смртници" обезвредили оно највредније и ускратили могућност да широм отворених очију идемо кроз то мало живота?

- Ово је један процес који, очигледно, морамо да прођемо. Све је почело да се "подразумева". Институције су изгубиле примарну суштину и постале легло жабокречине уместо да буду заштитнице добрих идеја, као што су факултети, болнице, институти, правни систем. У фази смо деструкције. Тек кад их порушимо до краја, доћи ће потреба да се створи нова креативност. Све се дешава и понавља у циклусима.

о Мислите ли да је нужно дохватити дно да би почео узлет ка површини и светлости?

- Да. Живимо у времену у коме као да никога није брига што ће неки приучени доктор с купљеном дипломом оперисати човека. Док све не постане толико драстично, цела ствар се неће окренути на другу страну. Недостаје нам потреба за квалитетом, моралом, лепотом... Код Душана Јовановића у "Ослобођењу Скопља" има једна сцена у којој дечак краде новац. Стриц мисли да га треба пустити. Нека краде, рат је. Да, одговара тетка, али сутра ће бити мир и какав ће од њега постати човек?

о Имате ли у плану неку нову представу у Београду?

- Крајем маја почињем да радим У Југословенском драмском позоришту. Опет је реч о класици и аутору који је писао под псеудонимом - Чехонте. За сада, да кажем само толико.

о Јесте ли задовољни дометима Драме мариборског позоришта на чијем сте челу?

- Добио сам поверење за други мандат и заиста уживам у овом ангажману. Мислим да је веома креативно место за рад, што је најважније не угрожава моју редитељску вокацију. То је био и мој једини услов да останем на овом месту.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације