ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА ДОНОСИЛА ДОБРУ РЕЧ И МИСАО: Редитељ Тања Мандић Ригонат о премијерама у Тивту и Будви, вези са публиком и глумцима

ПРЕДСТАВЕ редитељке Тање Мандић Ригонат, по правилу, имају дуг позоришни живот: избор је најчешће класика, али и савремена, друштвено ангажована дела са темама које отварају многа питања и траже од публике да активно учествује у промишљању стварности. И док на матичној сцени, Народном позоришту, гледамо у њеном читању нека од најважнијих остварења Достојевског, Чехова, Стридберга, Душана Ковачевића и Тадеуша Слобођанека, представе с потписом београдске редитељке изводе се и у "Бухи", Атељеу 212, па и у театрима широм региона.

foto M. Лабудовић

У међувремену, у Установи културе "Пароброд" (26. априла) прва је Тањина промоција (иначе треће збирке песама) "Кажи ми ко сам". До сада није јавно представљала своје стихове, ипак, са истом књигом прошлог месеца имала је прилике да упозна и новосадска читалачка публика. Убрзо је очекује радно лето са две нова наслова: у Тивту ће премијерно бити изведена "Мирандолина", у Будви "Јелена Анжујска".

- Тема је фантастична. О Јелени Анжујској веома се мало зна. Нема много писаних трагова, али ту су дела и задужбине. Постоји њено житије, знамо да је оснивала женске школе и сеоске девојке учила везу, плесу, музици и писмености - каже на почетку разговора за наш лист Тања Мандић Ригонат. - Још се расправља о њеном пореклу, има разних верзија, а једно је неспорно: да је као странкиња дошла у Србију са само четрнаест година и да се понашала као просветитељ - неко ко доноси добру реч и мисао. Реч је о новом комаду Јелене Кајго која ме је позвала да режирам ову драму, у копродукцији Књажевско-српског театра и будванског Фестивала "Ћирилица". Крагујевачка је подела, с Маријом Бергман у главној улози. Од београдских глумаца у ансамблу је и Бане Видаковић.

фото промо

о Пре "Јелене Анжујске" премијерно ће бити изведена "Мирандолина", такође у Црној Гори?

- Тренутно више режирам тамо него овде. Представа се ради у продукцији Центра за културу Тиват, у мојој адаптацији Голдонија и Петера Туринија, аустријског писца и сценаристе. Биће то дијалог са оба писца и, заправо, нешто треће. Прво извођење је 1. јула. У Београду не радим ништа и не знам када ћу поново бити ангажована на матичној сцени, у Народном позоришту. Написала сам драматизацију "Љубавни живот Еме Бовари" и дала је на читање. Већ неколико месеци очекујем одговор "да" или "не"... Веома бих волела да поставим Флобера у својој кући, јер је и овог пута реч о значајном делу класичне књижевности.

о С "Нашим разредом" на два међународна фестивала (у Бањалуци и Врању) освојили сте највећа признања, представа вам је донела награду "Љубомир Муци Драшкић" за режију, недавно је одушевила и шабачку публику на "Позоришном пролећу"?

- Изузетно ми значи снажна веза ове представе са публиком, јер је и рађена као емоционална партитура која има своју сценску математику. Пре свега, циљ ми је да се преко тог доживљаја повежемо као људи који ће мислити о питањима која представа покреће у свима од нас. Играли смо је у Чачку и Смедереву, тек нас очекују гостовања. Волела бих да с њом отпутујемо у све главне градове бивше Југославије, јер је свуда већ постављен тај сјајни комад и игра се потпуно различито. На Битефу је својевремено изведена литванска представа и тада ми се текст дубоко уписао у срце и памћење, па је само "изронио" из мене када је почео рат У Украјини и разградња постојећег света... У то време стално сам слушала Окуџавину молитву, зато се тако и завршава моја инсценација.

фото Народно позориште у Београду

о Кажете да је у "Наш разред" уписано једно страшно осећање света?

- Желела сам да баш са једном предивном младом генерацијом, урадим представу. Мада сам у већини других поставки видела глумце различите доби, хтела сам да са младим људима - који су највећи плен за историјски ревизионизам - прођем кроз "азбуку" 20. и почетка 21. века. Занимало ме да са њима причам на тему добра и зла, како бити човек у нељудска времена, који су то психолошки, религијски, политички моменти који када се споје, изроде трагедију. И заиста, они "Наш разред" осећају као генерацијску представу. Морам да кажем да би ову причу немогуће било реализовати да је нисам радила са екипом која је бриљантно, из пробе у пробу, знала текст. Не бисмо могли да поставимо такву врсту поступака, радње, мизансцена, да нису тако добро припремљени. Првих недељу дана сви су читали све ликове, знала сам само за двоје глумаца које би им улоге дала. Када су прошли кроз све ликове, рекла сам да свако напише на цедуљици како себе види, у којој улози. Готово смо се у свему поклопили.

о Да ли би тај поступак могао да се примени и на друге представе?

- Не, ово је нешто посебно. Реч је о колективном телу са јаким индивидуама. Таква је врста игре. Иначе, док бирам поделу, ја "мислим" кроз глумца. Кад се одлучим за комад, већ знам ко игра главну улогу. Овде сам знала с ким желим да радим,али нисам знала у којој констелацији: сви су могли да одиграју све ове ликове, али свако би их одиграо различито. Важно је било како распоредити те енергије јер то је, кажем, једна партитура.

о У Народном позоришту ваша најстарија представа су "Зли дуси" (од 2011. године), потом "Иванов" који ће крајем овог месеца обележити педесето извођење?

- До короне имали смо 45 извођења "Иванова". Имао је одличан ритам играња на матичној сцени, затим га је РТС снимио и док је трајала пандемија неколико пута је репризиран, како на платформама нашег позоришта, тако и на РТС. Нажалост, прошле и ове године "Иванов" је у кући одигран само - четири пута.

о Зашто?

- Мени је то репертоарски потпуно необјашњиво. Пет играња у две сезоне. Мислим да "Иванова" Народно позориште треба да чува, пре свега што је то успела представа, а и што је реч о Чехову којег нема много на нашим сценама. Из тог разлога ми је његово одсуство, из уметничког угла, апсолутно неразумљиво... Имам пет "живих" представа у матичном театру и не знам колико ће их преживети следећу сезону - иако су врхунски класици и веома гледане. Надам се само да ће директорка Драме бити брижнија према Чехову и овој представи. Морам да кажем и да Народно има пуно живих наслова, па када је реч о Великој сцени заиста је тешко направити репертоар са десет или дванаест термина. Али, то и јесте уметност прављења репертоара. Много је боља ситуација са сценом "Раша Плаовић", живот представа на малој сцени много је "позоришнији". На "Раши" се играју "Зли дуси", "Балкански шпијун" и "Наш разред", док су на Великој "Нора" и "Иванов".

о Припадате оним редитељима који и после премијере долазе на извођења и воде рачуна о својим представама?

- Долазим кад год могу, имам интензиван однос с њима. И мени је занимљиво да видим шта сам некад радила. Али, мора да прође неко време да бих гледала представу, да се потпуно "охладим" и посматрам је као да је дело неког другог. И даље осећам узбуђење на сваком извођењу: седим у гардероби и дружим се са ансамблом или уђем у кабину инспицијенткиње и онда одатле гледам. Волим аплауз, увек по његовој "температури" осећам како публика доживљава неку представу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације