ПОНОСНА ПОХВАЛА СВОМЕ РОДУ: Наша међународно призната уметница Мира Маодуш отвориће ове недеље две изложбе, у Паризу и Приједору

ПОСЛЕ успеха који је постигла са својом поставком у фирентинској Палати "Пегасо", почетком марта, где је публици у Тоскани представила поетику својих боја, али и поезију Јована Дучића, наша сликарка светског угледа, Мира Маодуш, овога месеца приређује чак две изложбе.

Фото архива Новости, М. Анђела

Једну у Паризу, где је деценијама стварала, у атељеу у коме су некада радили Сутин и Модиљани, и то у галерији Le Pave d'Orsay, од 16. до 26. маја. А другу у Републици Српској, којом ће два изложбена простора, Музеј Козаре и Галерија "Сретен Стојановић", заједнички обележити Међународни дан музеја, а отварање је предвиђено за 17. мај.

И француску и домаћу поставку прате каталози са текстовима Љубице Бубе Миљковић. Она примећује како је, тражећи сопствени пут, ова уметница пажњу поклањала мртвим природама, фигурама људи, портретима, пределима и градским мотивима:

- Снагом и говором боја указивала је на ужасне људске судбине и вечити немир хуманисте који не остаје равнодушан пред неправдама и патњама. Тежећи архетиповима и сржи унутарњег живота, Мира је сликала женске портрете сродне фајумским, каткад и ранохришћанским представама Богородице...

Фото архива Новости

Свесна да уметност није опонашање туђих модела и свакако не помодни тренд, него и естетски и етички чин, Мира је "преболела" Европу, пише у тексту каталога:

- У њој је открила разне националне поетике, а онда кренула ка изворима са којих су се напајали и зачетници модерне у свету. Можда и зато, сасвим у складу са својим француским знамењем, остала је здрава, радознала, неуморна и живог духа.

Последњих деценија, како истиче Миљковићева, Мира слави и прославља ћирилицу:

- Своје слово љубве повезано са судбином Срба прогнаних са својих вековних огњишта током стварања нових држава и нација у некадашњој Југославији, Мира је засновала на потреби да уметношћу покаже најлепше лице свог народа и ускликне: "Ја сам Српкиња!" Од тада је наставила да са поносом исписује похвалу свом роду. Предавала се поетици српских слова, уз акценте оних руских, да би указала на сродност и пријатељство православних народа.

Упориште и исходиште Мира Маодуш често налазили у свевременим стиховима Ђуре Јакшића, Диса, Пушкина, Јесењина, Дучића... Како тврди једна од наших најугледијих историчарки уметности, она свако дело гради врло рационално, према законима традиционалног сликарства, у сагласју са опредељењем да естетски доживљај оствари искључиво ликовном лексиком, ритмовима, вертикалама, дијагоналама, хоризонталама, равнотежом маса, логиком композиције, експресивношћу линија и материје.

- Зато она улази у бројну породицу савремених фовиста. Њене колористичке симфоније извиру из живота, али су тајновите и удаљене од стварности, једнако као и никада неодгонетнута запитаност о Богу, природи, човеку, нацији, љубави, носталгији, усамљености, уметности... Оне су, пре свега, хроматска експлозија и пластични искази што изазивају оптички доживљај. Према таквом неговању космичког света слике, она је доследна поборница увек актуелне модерне, али нуди особену естетику испуњену њој и свима нама тако драгом матерњом мелодијом. Озарењем својих слика, Мира је Духом тајанства одговорила на Дучићев вапај Богу: "Јеси ли у страшној катастрофи звезда, / Или хармонији светлости?" - закључује Љубица Миљковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације