СРБИ И РУСИ СЕ ВОЛЕ ИАКО СЕ НЕ ПОЗНАЈУ: Истраживање академика Константина Никифорова у издању "Службеног гласника"

Руски интелектуалци себе воле да називају "модернистима" и гаје култ Запада а Србе генерализују као патријахалце, националисте и романтичарске русофиле, с изузетком српских "модерниста" који себе сматрају "западњацима" и сматрају да им је дужност да буду русофоби

Фото Б. Влаховић

СРБИ су највећи русофили на Балкану, то је део њиховог менталитета, иако о Русији мало знају. Они дочекују Русе, било да су "бели" емигранти, црвеноармејци, припадници војних контингената УН или добровољци у југословенским ратовима деведесетих, као блиску родбину која се после дуго времена враћа кући. Руси уживају када слушају српску изреку "Бог на небу, Русија на земљи", али им није пријатно када Срби додају да их Русија често не чује када им је најпотребнија. Нервира их и српска навика да патронизирају и подучавају Русе како би њихова држава требало да води политику, нарочито према Србима.

Иако ове тезе изгледају као потка за духовит роман о томе како Руси виде Србе и обрнуто, оне су озбиљни научни закључци руског академика Константина Никифорова које је навео у изузетној књизи "Од Србије до Србије" коју је управо објавио "Службени гласник".

Службени гласник

- Међусобна осећања двају народа немају увек рационалну основу. Идеализација једних у очима других, ван сумње, постоји, као што постоје и међусобне замерке. Али без идеализације и замерки нема праве љубави - подсећа др Никифоров.

Као илустрацију он наводи да сваки Србин има "свог Руса" кога је упознао неком приликом и "усвојио га" и то познанство третира као неку врсту реликвије. Руси, пак, сматрају да су Срби превише непосредни, да говоре "ти" непознатим људима, али да нису подли и да срдачно прискачу у помоћ и непознатима. Из Никифоровљеве књиге може се научити да руски интелектуалци себе воле да називају "модернистима" и гаје култ Запада а Србе генерализују као патријахалце, националисте и романтичарске русофиле, с изузетком српских "модерниста" који себе сматрају "западњацима" и сматрају да им је дужност да буду русофоби.

Нема те области руско-српских односа, од брачне до високе политике коју у драгоценој књизи није обрадио Никифоров, чија се реч пажљиво слуша у Кремљу. Посебно је интерсантан његов опис како се Русија после пада Берлинског зида потчинила Западу и следила његову негативну политику према Србији, све док једног дана није затекла НАТО пред својим вратима.

- У Русији је уместо деидеологизовања спољне политике фактички извршена смена једне идеологије другом. Уместо комунистичке идеологије и претензија на светску лидерску позицију... све више су се испољавали комплекси државе која се препустила на милост и немилост "победницима" Хладног рата... Тадашњи руски министар иностраних дела А. Козирјев ... се није трудио да разради државну општенационалну спољну политику... Класичан пример је придруживање Русије санкцијама против Србије... Српско руководство је за министра Козирјева било само "национал-комунистичко" и није намеравао да му гледа кроз прсте и повлађује. Сложени геополитички процеси, национални интереси Русије, историјске традиције њега у датом случају нису интересовале... Санкције против Србије великим делом су биле подржане у замену за обећање финансијске помоћи... Када су од Русије тражени уступци она их је спремно чинила. Чак је чинила уступке које јој нико није тражио. Сматрало се да је, колико год коштало, најважније јачање односа са водећим западним државама, пре свега са САД. Међутим сви напори Русије завршени су ничим другим до одлуком о прошерењу нато на Исток из 1993. под новим председником САД Б. Клинтоном. Управо проширење НАТО на Исток као и све жешћа антисрпска политика у југословенском сукобу умногоме су открили истинске стратешке циљеве САД и Северноатлантске алијансе - пише др Никифоров.

Књига водећег руског историчара Балкана, који је истовремено и хроничар и саветник највиших кругова у Москви, мора се узети веома озбиљно, иако се неким његовим ставовима може аргументовано приговорити, јер су непроцењиве информације о томе како нас је видела и види руска наука коју користи руска спољна политика. Када је реч о приговорима, пре свега у односу на изворе његових информација, сви се своде на питање: шта су наша историографија и дипломатија учиниле да сличним књигама прикажу српске ставове?

Врсни балканолог

АКАДЕМИК Константин Никифоров је 1982. дипломирао на Факултету Московског државног универзитета, магистрирао је 1987. са темом "Спољна политика Кнежевине Србије током четрдесетих до почетка педесетих година 19. века" а докторирао је 2000. на тези "босанска криза и позиција Русије 1992-1995". Од 2004. је директор Инсистута за Словенске студије Руске академије наука и главни је уредник Словенског алманаха. Предавао је на Факултету за историју Московског државног универзитета на катедри за историју Јужних и Западних Словена од 2006. до 2020. и аутор је 200 научних радова.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације