ПИТАЊА ИДЕНТИТЕТА СУ ВЕЧНА: Интервју - Вељко Мићуновић, редитељ

РЕТКО су на Стеријином позорју, укус стручног жирија и доживљај пробирљиве новосадске публике нађу на тачки потпуног сагласја а управо то се догодило на управо завршеном 69. фестивалу у Новом Саду.

Фото Н. Скендерија

Жири је најбољом прогласио представу "Очеви и оци" Народног позоришта Београд у режији Вељка Мићуновића, доделивши том остварењу седам Стеријиних награда. Своју највишу оцену (4,66) и гледаоци су доделили овом остварењу, насталом по мотивима величанственог романа којег је наш велики писац Слободан Селенић објавио 1985. године.

Од априла прошле године када је премијерно изведена, ова представа, на разним фестивалима, укључујући Позорје, овенчана је са 33 награде!

Како сте успели да постигнете склад у намери да очувате суштину пишчевог рукописа, а да представи, истовремено утиснете свој печат?

- Увек је велики изазов и велика одговорност када радите нешто што је бисер српске литературе. "Очеви и оци" је један од најзначајнијих романа српске књижевности. Постоји уз то и околност, не мање важна, да је деведесетих по овом делу настала представа која је за тај тренутак била важна. Мени је то све било јако инспиративно. У велико дело треба редитељски учитати ствари које се тичу нас, ствари које су данас неопходне и актуелне, и на крају изградити естетику која ће да постигне високи уметнички ниво.

Да ли вас је, ипак, оптерећивала чињеница да је исти Селенићев роман 1990. већ игран на позорници Атељеа 212?

- Времена се мењају, та представа можда данас, после толико времена делује мало старомодно, али настала је у важном тренутку, почетком деведесетих, када је беснео рат и када је та идеја Селенића о пропадању једне грађанске породице и погибије најмлађег од њих у рату, добијала неку другу конотацију. Данас смо фокус пребацили на неки други терен.

Ратови и даље бесне...

- Нажалост, можда их је и више, они се само множе. Готово смо дошли до парадоксалне ситуације да ни не знамо ко су супротстављене стране. Са друге стране, наша идентитетска питања су вечна. Та питања која почињу од Селенића, мене прогоне до дана данашњег - шта су нам наши преци оставили као наслеђе и шта ми остављамо нашим потомцима.
Шта вас је више привукло овом Селенићевом тексту - породични или политички део приче?
- За мене је породични нуклеус суштинска ствар од које све креће. Капиларно одатле све креће: васпитање, образовање, последице и наше транзиционалне, балканске, српске фаталности и суочавања са проблема и нашим вечним конфронтацијама. Не могу баш да одвојим то политичко и лично. Мислим да је баш зато неодвојиво. Можда би неком на први поглед деловало да ако кренете од породице да то није политичка прича, али не, код нас баш постоји тај парадокс да читаве породице, најближи, размишљају идеолошки врло различито и да су то ствари које се до дана данашњег нас врло тичу.

На којим сте разликама посебно инсистирали?

- Битна разлика на којој сам инсистирао још од драматизације била је да желим да све три генерације присуствују истом тренутку, сведоче истом времену, а то време сеже далеко и оно у представи постаје позоришно време. Ми га измештамо. Ми све те епохе које пролазимо од Милутина монархисте, Стевана демократе и Михајла комунисте сажимамо позоришно и остварујемо наше позоришно време.

Глумац Милош Ђорђевић који глуми Милутина Медаковића рекао је да је најпре био зачуђен понудом да глуми лик деде Милутина,али да му је све постало јасније када је добио сина. Колико је вама родитељство помогло да боље разумете породичне односе Медаковића?

- Питање родитељства је суштинска промена сваког од нас. То је раскрсница на којој се ваше поље одговорности битно мења.Одједном то генерацијско пребацивање са колена на колено добија своју дубину јер вас се веома тиче да ли ћете неког усмерити у погрешном правцу. И Селенић се тиме бави, поготово у контексту одгоја детета и на који начин ми приступамо том васпитању и колико нам се обија о главу недовољна посвећеност нашој деци.

Представља ли васпитавање деце један од највећих изазова за савременог човека?

- Живимо у времену када је највећи изазов светског поретка како данас васпитати своју децу. Чини се да то никад теже није било. Јер свако има своју визуру, слобода је, никад већа, а заправо поље те изложености је опасно. И све оно чему данас сведочимо, плаши. Родитеље плаши спољни утицај, немогућност да контролише утицај на своју децу, било од друштвених мрежа, таблоидних медија...

Селекторка овогодишњег Позорја др Ана Тасић казала да је представа "Очеви и оци" искорачујућа за Народно позориште. У чему се огледа тај искорак?

- Искорак се увек прави у естетици, учитавању. Никада ме није занимало да правим забављачку представу, тек да се проведе дивно вече у позоришту. Занима ме позориште које нас преиспитује и поставља значајна питања. Оно не мора да нуди одговоре али је неопходно да поставља питања. Тако да мислим да је то био један од првих импулса Народног позоришта према мени, да то буде редитељ млађе генерације, неко ко ће то видети из неке нове визуре и нове естетике.

Пре четири године награђени сте специјалном Стеријином наградом за режију "Радничке хронике", а прексиноћ и за режију комада "Очеви и оци". Да ли би вам представљала изазов режија неког Стеријиног текста?

- Мислим да, ако говоримо о Стерији или можда Нушићу, увек је важно тим комадима који су веома значајни и перфектно написани, после свих тих година и легендарних представа које су настајале, приступити радикално, имати потпуно ново читање. Онда је то нешто што привлачи пажњу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације