БАРД КОЈИ ЈЕ УВЕК ИГРАО ЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ : Деведесет година од рођења великог глумца Данила Бате Стојковића (1934 - 2002)

"ТИ си сине, још у мајчиној утроби постао глумац!" Велики комплимент и признање "зарадио" је Данило Бата Стојковић (1934-2002) већ са деветнаест година, после аматерске представе "Крчма на главном друму" на Пашином брду и то од барда Добрице Милутиновића, који је те вечери седео у публици.

фото Архива "Новости"

"Рођени глумац" рођен је на данашњи дан пре деведесет година у Београду, у породици угледног трговца Алексе Стојковића. Име је добио по шлепу који је његов отац видео како плови Дунавом, купио и регистровао у предратној Капетанији под називом "Данило".

- Васпитаван сам у време када је било срамота причати о својим богатствима. Било материјалним, било душевним. Велике газде нису говориле да имају пара. По правилу, велики швалери никада нису говорили о својим љубавима. Што се мене тиче, све што је требало да осетим и прођем у животу, било је у реду. Добијао сам понекад мало касније, али сам добијао и више него што ми је, може бити, припадало - изјавио је неким поводом наш славни глумац.

Детињство је проводио на Чубури, уз брата Жику и имао среће да већ тада упозна најумније српске главе, Борислава Михајловића Михиза, Дејана Медаковића, Мићу Поповића (који ће га много година овековечити као Гвоздена, у серији слика о гастарбајтерском животу), Добрицу Ћосића.

Будућа легенда наше сцене, маестрални Илија Чворовић у "Балканском шпијуну", Лука Лабан у "Професионалцу", Ђенерал Милан Недић, Сава Оџачар, Симон Његован, остали су у трајном сећању свих оних који су присуствовали његовом великом умећу.

- Већ у 14. години озбиљно сам почео да се бавим глумом у школским комадима и програмима. Тако смо Милутин Бутковић, Ружица Сокић, Радмила Андрић, Оља Грастић, много раније него што смо уписали Академију почели да играмо. Не знам, дакле, где ми је почетак, а не знам ни где ми је крај - открио је у једном од ретких интервјуа Бата Стојковић.

Академију је уписао у класи Томислава Танхофера, а завршио код Јосипа Кујунџића. За дипломску представу одабрао је улогу Ђурађа Бранковића из Јакшићеве "Јелисавете" и Капетана ватрогасца из Јонескове "Ћелаве певачице".

"Његова каријера заиста личи на тешку маратонску трку у којој се прва етапа одужила на читавих петнаест година. То је време када је играо мале или безначајне улоге, све оно што други нису хтели, био је чак и Сенка и Носач мртвачког сандука. Из Југословенског драмског изашао је са отказом, као недаровит, да би се на његову сцену вратио у снази свих својих дарова" - писао је о Бати Феликс Пашић.

- После неколико сезона мене су избацили из ЈДП, као због једне туче, а у ствари радило се о нечем сасвим другом... и нађем се на улици. Шта ћу, куд ћу, јавим се телефоном Мићи Поповићу, човеку којег сам познавао и поштовао. Он ми каже: "Бато, седи у хотел 'Москву', наручи кафу на мој рачун и сачекај ме". Онда окрене телефон, све среди, и кад је дошао,каже ми - сад прелазиш у Атеље 212. Тако је почело најдуже и сигурно најлепше поглавље у мом позоришном животу - приповедао је познати глумац, који је тврдио и да увек игра једну реченицу у комаду, а да све остало што се дешава су притоке комада и те једне реченице.

За разлику од неких колега, истицао је да воли да игра тек 300. представу, са убеђењем да се "соба не може може очистити једном у животу, већ да у њој стално нешто мора да се поправља, да се хигијенише, у менталном смислу". По сопственом признању, био је задовољан само три минута после представе. Потом почиње брига шта ће бити следећи пут.

Бата Стојковић је, како је приметила једна његова колегиница, био толико привилегован да је имао свог сликара (Мићу Поповића), свог писца (Душка Ковачевића) и своју кафану - Српску кафану.

Преминуо је 16. марта 2002. године. Умро је два пута пре тога: 5. фебруара у Атељеу 212 као Симеон Њего у "Корешподенцији", осам дана касније у Звездара театру и лику Луке Лабана у "Професионалцу".

- После четири тешке операције, прогонили су га снови у којима је покушавао да игра без ноге - сведочио је Феликс Пашић. - На сцени је себе видео у водвиљу. Тако се позориштем, и у невољама, штитио од живота...

Прошло је више од две деценије од када више није међу нама Бата Стојковић, а његове глумачке бравуре блистају истим сјајем. Стасала је нова генерација која антологијске филмове "открива" први пут са "старим" дивљењем. У чему је магија? Можда је најбољи одговор дао глумац сам:

- Ја волим себе таквог какав јесам, од једног комада. Као комода. У комоду, знате, стане много различитих ствари.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације