ШТА ЈЕ ЂИЛАС МИСЛИО О ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ И КАКВЕ ВЕЗЕ ЈЕ ИМАО АЈНШТАЈН СА ОВДАШЊИМ КОМУНИСТИМА: Мемоари нашег најпознатијег дисидента

С пролећа 1932. године код Ђаковићеве, у "Мисли", упознао сам се и са песникињом Десанком Максимовић. Она је ту била с Јеленом Скерлић-Ћоровић, сестром Јована Скерлића и женом Владимира Ћоровића, професора универзитета и познатог историчара - оног истог Ћоровића због којег су, док је био ректор, избиле једне од најжешћих демонстрација на Београдском универзитету...

Милован Ђилас

Овако Милован Ђилас, некадашњи утицајни политичар, прво близак Титов сарадник, а затим најчувенији југословенски дисидент, описује сусрет са тада већ познатом младом поетесом.

Каже, Десанка, "иако нимало лепа, имала је нешто умиљато, чак мазно у погледу и у широком осмеху, упркос мало мушкарачких кретњи и мушког изражавања, који су били у суштој супротности са њеном девојачки чедном и сентименталном лириком..."

Ђилас у аутобиографској прози "Идеал и професија, успомене револуционара", описује како су га две даме позвале у шетњу Калемегданом, те како је Јелена Ћоровић једва примећивала да је присутан, док се Десанка Максимовић држала природно и срдачно, као да су добри познаници. Чак их је Јелена и сликала, у снегу, али су слике испале лоше и Ђилас их је касније изгубио.

Јелену Ћоровић више није срео, а Десанку је до рата срео још два-три пута, а преко писца Радована Зоговића постали су чак и пријатељи. После рата га је обилазила, нарочито након сукоба са Стаљином 1948.

Фото: Б. Пузовић

"Она је тај сукоб примила веома тешко, али не због тога што јој је муж био Рус, додуше емигрант, како сам ја претпостављао, него што је васпитана руском књижевношћу и опијена оном сентименталном и душевном страном руске душе, коју нема ниједан други народ и која је тако одговарала унутарњем свету ове иначе и тврдокорне и храбре жене. Мислила је да је Удба прогони и прислушкује, о чему је можда и била у праву, иако удбовци ни мени то нису признавали," пише Ђилас, и пита се да ли се славна песникиња можда нашла на мети безбедњака јер је посећивала Зоговића, који је био у сукобу са Централним комитетом КПЈ због противљења захлађењу односа са СССР-ом.

Истина, искрен је Ђилас, Десанка је прво њега питала има ли сметњи да обилази Радована Зоговића, с чим се он сложио, уједно дубоко убеђен да би исто поступила и да није "дао благослов".

Такође, када је Ђилас пао с власти, посећивала је и њега, излажући се опет непријатностима.

Шта на такве поступке нагони ову жену, пита се:

" Откуд јој толика храброст? Ако је Зоговића посећивала и из сентименталних разлога према њему и идејне везе с њим бар утолико што је и она волела Русе - са мном није било ниједног ни другог. Но ја сам у њој опазио чудно двојство: она воли Русе, доиста, па чак и у њиховим властодршцима налази неке црте оне руске душевне ширине, али она воли и слободу. Но ни једно ни друго није разлог што је сачувала, чак појачала, пријатељски однос према мени и Зоговићу. Има у томе и нечег другог: наћи се људима у невољи, ако ничим - добром речју. И то Десанка Максимовић чини према мени, у време када су ме не само напустили сви до једног - када ми се не само не јављају ни на улици неки стари партијски пријатељи, него ни они интелектуалци који су комунисти само ради удобнијег начина живота (Ристићи, Рибникари, Вуче и сл.), а којима сам чинио, док сам био на власти, безброј ситних услуга: држао сам да сам на то обавезан као човек, јер су ме сматрали својим пријатељем, иако као властодржац на то ничим нисам био принуђен. Тако је ова топла лиричарка и нежна жена, која ништа мање и можда још искреније доживљава и праведни гнев - макар и на тренут сва се укочи, усне јој се повију а очи тамне и без сјаја брзо затрепере - тако је она била најхрабрија и најчовечнија од свих према мени, иако без икаквог материјалног или политичког интереса. Требало би да се зна: била је у то време и једна жена, ретки грађанин који није изгубио грађанску храброст и људско достојанство."

В.Ц.С.

Мемоаре "Идеал и професија" Милован Ђилас писао је током 1955. и 1956. године, пошто је годину пре тога напустио све партијске и државне функције, а пре но што ће бити ухапшен, у новембру 1956. Десанка Максимовић ће му у то време препоручити као поузданог адвоката Вељка Ковачевића, са којим се Ђилас знао из предратних, затворских дана, и овај ће га заиста и заступати у поратним судским процесима.

Књига почиње Ђиласовим одласком на студије, у Београд, из родитељске куће у Бијелом Пољу, у лето 1929, а завршава се окупацијом Југославије 1941. Уз предговор и поговор његовог сина Алексе, књигу је недавно објавила "Вукотић медиа".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације