МНОГО СМО ИЗГУБИЛИ - НАПРЕДУЈУЋИ: Ирфан Менсур, глумац и редитељ

УЛОГА Гаврила Принципа прославила је Ирфана Менсура у његовом дебитанском филму "Атентат у Сарајеву", а ускоро ћемо га гледати у тумачењу још једне аутентичне личности: у "Дјеци Козаре" Лордана Зафрановића игра др Бауера, племенитог председника Црвеног крста, који је покушавао да спаси нејач из усташког пакла.

фото Д.Миловановић

 Биће то други сусрет са великим редитељем, после "Вечерњих звона" (1986) и више од пола века каријере. У међувремену, остварио је око 120 улога на великом и малом платну. Понеким се поноси, неке је заборавио, а постоји и једна које се - стиди. За нови Лорданов филм, са потпуним уверењем, каже да ће бити антологијско остварење.

- У једном тренутку изгубио сам крај улоге. По првој варијанти, доктор Бауер треба да буде убијен. Али, Лордан је током снимања, копајући и даље по материјалима, сазнао да је само био повређен и остао жив. Током рата покушавао је да спаси децу из логора, заједно са Дианом Будисављевић - открива на почетку разговора за наш лист Ирфан Менсур. - Филм се полако завршава, чујем да је серија скоро готова и тих шест епизода. Кад сам се посладњи пут срео са Лорданом, рекао ми је да филм предуго траје (око три и по сата) и да су почели продуцентски разговори о скраћењу филма. Али, колико год да ме оставе, па и два кадра, бићу пресрећан што сам радио овај пројекат. Не због каријере, већ зато што ће се о њему дуго причати као о једној врсти кинематографског ремек дела. То је космичка прича о злу.

о Јесте ли имали такав утисак већ док сте читали сценарио?

- Док сам га читао, звао сам Лордана и рекао да је то толико добро да не треба ништа да режира, само да остави камермана да снима! За оне који га буду гледали као обрачун, биће само провокација, што није.

о Мислите ли да је могуће да буде прихваћен у Хрватској као и Србији?

- Лордан се бавио фактографијом и сви који желе обрачун морају да се суоче са фактима. На редитељу је да филм одбрани ако га ико нападне, а напашће га вероватно, и црно на бело покаже кад се и како догодило, и ко је то урадио. Али, онда ће се филм свести на нешто што није. Ја сам га другачије видео.

о У "Дјеци Козаре" игра и ваш син Павле?

- Немамо заједничке сцене, као што их нисмо имали ни у "Времену смрти", а нисмо се срели у кадру ни у серији "Погрешан човек". Једва чекам да се "сударимо", јер мислим да је човек с којим вреди сарађивати и хоћу да видим колику би трему имао кад ради са мном.

о А имао би је?

- Сигурно. Ја сам предавао глуму у Нишу и он ме је још као мали, са пет -шест година, молио да га поведем са собом. Павла сам сваки пут морао да "исписујем" из школе да би присуствовао часовима. Тако да је просто заражен глумачким вирусом, а таленат му је Бог дао... Два пута ме је потпуно избацио из колосека. Ридао сам док сам гледао "Усековање", не само због Павла већ целог филма. Други пут "избацио" ме је у Хартефакту с представом "Климакс".

о У Лордановом филму Павле игра младог усташу?

- Да, кољача, који из груди жртве вади срце и доноси као трофеј свом поглавнику. Злотвора, који дете узме за ноге, заврти и разбије о зид... Павле је имао страшан проблем, у једном тренутку хтео је да одустане. Није могао да свари оно што је наслутио да се догађало. Тада сам му казао: "Павле, то је наш посао. Ја играм доброг чикицу који спасава децу коју ти унаказујеш". На крају је прихватио и рекао: "Добро, онда је реми"...

фото Д.Миловановић

о Први филм (1975) вас је прославио, улога Гаврила Принципа и "Атентат у Сарајеву"?

- Рађен је као копродукција, па су кастинге правили и Чеси, и Американци, и Југословени. Вељко Булајић је дошао на моју класу да гледа наше вежбе и записао два - три имена. Мене није ни погледао. После неколико дана имали смо дипломску представу у БДП, а у сали је био и Вељко. После представе ми је пришао и рекао: "Је ли, мали, где си ти онај дан када сам долазио на Академију?" Кад сам одговорио да сам био тамо, одговорио је да ме није ни видео! Записао ми је име, узео телефон и сутрадан ме је позвао продуцент да дођем на пробно снимање. Следећи дан су јавили да сам у најужем избору, заједно са једним Чехом (који је касније постао велика звезда у својој земљи) и Американцем, који је играо главну улогу у "Пакленој поморанџи" - Малколмом Мекдауелом. На крају су се сви сложили да сам ја тај Гаврило Принцип. Замислите да Булајић није дошао на дипломску представу.

о Ипак, нисте задовољни том улогом?

- Нажалост, ја у том филму нисам био добар. Мислим да сам га радио у грчу својственом младим глумцима и да ме Вељко није ослободио. Али, хвала драгом Богу, да сам исте године снимио "Чувара плаже у зимском периоду" где сам филмаџијама показао да умем да глумим.

о Ретко сте играли негативце?

- Имао сам и таквих. Био сам главни негативац у једном послу којег се помало стидим и дан-данас, а одрадио сам га због великог броја нула у хонорару. То је "Јелена", прва српска сапуница. Била је катастрофална. Сећам се да су један дан на снимање довели двоје деце да пробамо заједничку сцену. Почели су да плачу, толико су се уплашили мог лика да нисмо ни снимили сцену.

о Ових дана у Театријуму одиграна је "Ноћ у кући господина Колака", у вашој режији и извођењу. Бави се друштвеним девијацијама: тријумфом форме над садржином, лажи над истином, терором младости и лепоте, дигиталног над аналогним добом...

- Ја сам добар саговорник, кад је то у питању. Стигао сам до таблета, сада сам остао само на телефоину. Имам страх од тих додира и дугмића. Сви смо ужасно много изгубили - напредујући. Више нема погледа и додира, сад је све "тач" и "клик". Друштвене мреже се користе да би људи изговорили нешто што не смеју у четири ока, па претерају или у куђењу или у хваљењу. Што имаш више људи које те прате, имаш више проблема. Приметио сам да јавне личности, почевши од политичара, па до ибарске магистрале, користе мреже не би ли правили каријере и кад немају разлога да их праве. Свако је сада у стању да направи сопствени интервју.

о Много је јавних личности, а мало господе?

- Све их је мање. Људи се помало стиде да буду господа. Дошли смо у време кад бити господин значи отуђити се. Често, без икакве нарцисоидне приче, за мене кажу да сам господин глумац. Ако неко то примети, онда је то због васпитања које сам понео из куће и окружења. Друга је ствар што мојим синовима у шали кажем да имају грофовске крви, што заиста имам по мајци, и беговске, што заиста имам по оцу. То је истинито, али и метафорично.

о Понекад то подразумева усамљеност и дистанцу?

- Чак и неку врсту дефетизма. Причало се о дефетизму интелектуалног крема у Чехословачкој који се повукао и није хтео да учествује у било каквим акцијама. Пустио је да се котрља тај точак историје који је откотрљао све што се догађало. На миран начин дошли су до неких спознаја, поделили се и почели да бујају као две државе, без патроната треће. Код нас та врста дефетизма не постоји, људи уплашено приступају једној или другој верзији. Оног тренутка кад не припадаш никоме, постајеш амебоидно биће. Нико то не сматра твојим личним ставом, већ одмах мисле да си нека врста парамецијума која нема мишљење. Не, ја имам мишљење и изнећу га у својој кући, међу пријатељима и никад се нећу продати ни једној ни другој страни. Ако постоји трећа, ни њој. Оно чиме се бавим дефинише ме као личност и човека, не морам бити политички опредељен да бих дошао до неког статуса.

о Представа говори и о терору младости и лепоте?

- Естетика је, нажалост, победила етику. Етично старити је најлепше што ти је природа дала. Са старењем постајеш разумнији, сигурнији у себе, а ако се кријеш иза естетике која није твоја, можеш само бити унакажен. Не ни паметнији ни племенитији. Шетам Београдом и гледам ту "количину" извештачених лепота. Па чак и мушких, што је зачуђујуће. Ипак смо ми на Балкану и тај балкански мачоизам треба да сачувамо.Наравно, у позитивном смислу.

о Иза вас је велика галерија ликова, које памтите?

- Кнеза Павла сам усвојио и о њему сазнао све што је могло да се сазна. Кад сам са Мијачем радио Марсела Пруста, покушао да прочитам све што је написао. Било ми је јако инспиративно да такву личност превучем преко леђа на сцени ЈДП. Ако причамо о филму, довољна су три-четири наслова и ти си завршио опус. Све остало је радни стаж.

о Кад помињемо Пруста, шта сматрате својим "изгубљеним временом"?

- Моје изгубљено време било док нисам схватио шта хоћу. До 17. године био сам нико и ништа. Само сам желео да се пробудим,нешто као живим, нешто као бежим из школе, да не читам и да ме нека лепа девојка погледа. А онда сам схватио да постоји позориште. Тек кад смо се преселили у Ниш почео сам да гледам представе, чак и генералне пробе. Схватио сам да хоћу да постанем део тога. На Академији сам прошао из прве са монологом Тома из "Стаклене менажерије". Стицајем околности, много година касније, са истим монологом и мој Павле је уписао глуму. И тако се затвара круг неких случајности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације